Dok smo trudne, odmah se pravi neka podela kako ćemo rađati, pa to valjda karakteriše kakve smo majke, roditelji.
Kasnije, dojimo li ili ne – opet kao neka naznaka „kvaliteta“ roditeljstva, pa spava li samo ili sa nama, hranimo li organskom hranom, kuvamo li ili kupujemo gotovu hranu…
I prođe to nekako, pomisliš kako se to sve konačno smirilo, ponosna si kako si i sama sazrela shvativši da je sve to manje važno, koliko one istinske bitne stvari – ljubav prema detetu, podrška, uzajamnost, sigurno okruženje…
I onda dete krene u školu, i vidim sada se delimo na „mame čija deca imaju sve ocene“; i one čija imaju samo petice. To je valjda trebalo da bude duhovito kada mi je iskočilo kao neka objava, ali meni nije bilo smešno i to iz nekoliko razloga.
Prvo, moje dete ima sve petice – dakle, moje dete i ja smo u ovom slučaju ismevani i ne smemo da se svrstamo sa ostalim roditeljima i njihovom decom – zašto?
Razumem da mnogi preko dece leče svoje komplekse i neke nepostignute ciljeve, ali to opet ne znači da detetu ne treba priznati da radi nešto dobro!
Drugo, u takvoj atmosferi, a oseti se svuda, ja često osetim potrebu da „spuštam“ svoje dete, da ne ističem njegove sjajne osobine kako bismo se kao „uklopili“, a to je izuzetno ružno prema mom detetu i sada shvatam koliko sam grešna bila prema njemu. Treba uvek i pred svima da ističem njegove kvalitete – a ima ih mnogo i treba da bude ponosan na njih.
Treće – škola i ocene zaista nisu jedina merila kvaliteta nečije osobenosti. Moje dete, takvo malo, natprosečno u tom „akademskom“ smislu često se ne snalazi u najbanalnijim životnim situacijama, često ne može da razume neke stvari koje mi prihvatamo zdravorazumski jer njegov mali um drugačije funkcioniše… Toliko puta vidim neku decu koja imaju sve ocene, a ne samo petice, a ona su toliko samostalna, opuštena, snalažljiva – sve ono što moj Uroš nije i što nas često muči kao roditelje, i onda me zaboli i što roditelji tog deteta ne vide koliko imaju jednu sjajnu malu osobu. A zaboli me i što pomislim: „Kada bi moj Uroš bio tako…“ dok on toliko toga radi što drugi ne mogu i ne umeju.
Možda sam prestroga prema njemu u tom smislu, jer on drugačije ne može.
Zato, molim Vas, ne pravite više neopravdane podele, prihvatimo našu decu takva kakva su, nemojmo ih večito kritikovati i tražiti više i više. Hajde da ih osnažujemo u onome u čemu su izuzetni, a da to ne bude tako što ćemo omalovažavati nekoga drugačijeg, već naprotiv, učeći ih da ovaj svet može biti jedno veoma divno mesto ukoliko bismo znali da volimo i cenimo sve različitosti, a ne želeći da postanemo jedna obična bezlična masa.
Radim sa preko 50 dece svakodnevno, i zaista, svako je dete posebno i nema potrebe da budu „više kao ovaj, više kao onaj“. Potrebno je da budu samo više ono što već jesu.
Autor: Ivana Nikić, komunikolog, novinar, mama i Brainobrain franšizer i edukator iz Inđije