Док смо трудне, одмах се прави нека подела како ћемо рађати, па то ваљда карактерише какве смо мајке, родитељи.
Касније, дојимо ли или не – опет као нека назнака „квалитета“ родитељства, па спава ли само или са нама, хранимо ли органском храном, кувамо ли или купујемо готову храну…
И прође то некако, помислиш како се то све коначно смирило, поносна си како си и сама сазрела схвативши да је све то мање важно, колико оне истинске битне ствари – љубав према детету, подршка, узајамност, сигурно окружење…
И онда дете крене у школу, и видим сада се делимо на „маме чија деца имају све оцене“; и оне чија имају само петице. То је ваљда требало да буде духовито када ми је искочило као нека објава, али мени није било смешно и то из неколико разлога.
Прво, моје дете има све петице – дакле, моје дете и ја смо у овом случају исмевани и не смемо да се сврстамо са осталим родитељима и њиховом децом – зашто?
Разумем да многи преко деце лече своје комплексе и неке непостигнуте циљеве, али то опет не значи да детету не треба признати да ради нешто добро!
Друго, у таквој атмосфери, а осети се свуда, ја често осетим потребу да „спуштам“ своје дете, да не истичем његове сјајне особине како бисмо се као „уклопили“, а то је изузетно ружно према мом детету и сада схватам колико сам грешна била према њему. Треба увек и пред свима да истичем његове квалитете – а има их много и треба да буде поносан на њих.
Треће – школа и оцене заиста нису једина мерила квалитета нечије особености. Моје дете, такво мало, натпросечно у том „академском“ смислу често се не сналази у најбаналнијим животним ситуацијама, често не може да разуме неке ствари које ми прихватамо здраворазумски јер његов мали ум другачије функционише… Толико пута видим неку децу која имају све оцене, а не само петице, а она су толико самостална, опуштена, сналажљива – све оно што мој Урош није и што нас често мучи као родитеље, и онда ме заболи и што родитељи тог детета не виде колико имају једну сјајну малу особу. А заболи ме и што помислим: „Када би мој Урош био тако…“ док он толико тога ради што други не могу и не умеју.
Можда сам престрога према њему у том смислу, јер он другачије не може.
Зато, молим Вас, не правите више неоправдане поделе, прихватимо нашу децу таква каква су, немојмо их вечито критиковати и тражити више и више. Хајде да их оснажујемо у ономе у чему су изузетни, а да то не буде тако што ћемо омаловажавати некога другачијег, већ напротив, учећи их да овај свет може бити једно веома дивно место уколико бисмо знали да волимо и ценимо све различитости, а не желећи да постанемо једна обична безлична маса.
Радим са преко 50 деце свакодневно, и заиста, свако је дете посебно и нема потребе да буду „више као овај, више као онај“. Потребно је да буду само више оно што већ јесу.
Аутор: Ивана Никић, комуниколог, новинар, мама и Brainobrain франшизер и едукатор из Инђије