Na jedan od mnogih članaka na našem sajtu koji veličaju vrtiće u Norveškoj, pristigao je neočekivan i, reklo bi se, surovo iskren komentar mame iz Srbije koja tamo živi i čije dete ide u njihov vrtić. Stvari su, kako kaže, daleko od onoga što se ovde prikazuje. Evo šta nam je ona napisala:
„Živim u Norveškoj već četiri godine i moje dete ide u njihova obdaništa poslednje tri godine. Zbog selidbi, do sad smo promenili tri vrtića.
Hrana im je očajna. Mažu margarin sa topljenim sirom koji zovu smør – trebalo bi da bude puter, ali nije, margarin je. Od silnih varijacija ribe navedenih u članku moje dete uvek i jedino dobija riblje krokete – smrznute pohovane štapiće ribljih otpadaka, sa gomilom aditiva. Od toplih obroka još serviraju paradajz-supu iz kesice, razmućeni prah sa makaronama, a na meniju su uvek majonez, kečap i začini koje deca stavljaju samostalno koliko žele. Ja u svojoj kuhinji ne koristim kečap ni majonez, ali sam doživela da mi ih dete traži.
Svašta bih još imala da dodam na ovaj romantični prikaz ishrane, ali me mrzi. Zato bih prešla na detalje o silnim aktivnostima sa decom – sve što navodite u člancima je čista naučna fantastika. Ne znam da li da se smejem ili da plačem! Da, deca jesu napolju, ali prepuštena sama sebi. Ne postoji inicijativa niti organizacija bilo kakve grupne igre, kao npr: aračkinje baračkinje, žmurke, između dve vatre i sl… Kad sam pitala zašto je to tako, zašto mi je dete konstantno puno peska i blatnjavo, mokro (vremenske prilike) oni su mi dali objašnjenje da je najbolje decu pustiti da sami organizuju igru… Ne rade ništa s njima i to je sramotno s obzirom na to koliko ih ima na mali broj dece. Eto, to je bar tačno, za šestoro dece po zakonu mora da bude zadužena jedna odrasla osoba. Osoblje koje radi sa decom se vrlo često menja i dolaze zamene, takozvani vikari koji tek ne rade ništa sa njima.
Vrlo je nepoželjno odskakati od grupe ili negovati neki poseban talenat kod dece. Svi moraju biti isti. Da biste radili u norveškom vrtiću, potrebno je da imate elementarno poznavanje norveškog jezika. I to je gotovo sve što se traži. Po mojoj slobodnoj proceni, oko 20% osoblja u norveškim vrtićima ima neophodno obrazovanje za rad sa decom, a 80% su slobodni umetnici, azilanti u programu integracije, bivši alkoholičari sa novom šansom za povratak u društvo i polupismeni Norvežani koji ne znaju šta će sa sobom…
I zadnje ali ne i manje bitno od svega navedenog. Može vam se vrlo lako desiti da upadnete u internaciolnalnu grupu jer niste originalni Norvežanin, a da postoji grupa u istom vrtiću sa čisto norveškom decom i naravno drugačijim tretmanom i prioritetima. I sve to nije besplatno nego košta 300 evra, kao i u Srbiji. Srpskim vrtićima verovatno treba dodatnih promena i osoblja, ali sve moje prijateljice koje imaju decu mi prepričavaju svoja iskustva sa ishranom i osobljem koja su sjajna iako ponegde imate i 30 dece na jednog vaspitača.
Ovde, dete mora da bude u vrtiću najkasnije do 9.30, negde i ranije i mora da bude izvedeno iz vrtića u 17:00 ili zovu rezervnu osobu sa papira koju ste ostavili, a ako se to ponovi više puta onda možete da očekujete da vam socijalna služba odvede dete i ne vrati ga dok ne ispitaju šta nije u redu! A to je tek priča za sebe!
Ovo nije prvi članak koji veliča norveške vrtiće, a srpske blati. Prosto ostanem šokirana svaki put ovim idealnim prikazom koji je zaista daleko od stvarnog. Nije srpski vrtić za najbolji primer, ali nije ni norveški! Ima dobrih stvari u norveškim vrtićima, ali mislim, u stvari sigurna sam da bi se moje dete dobro osećalo i u srpskom. Svaka čast srpskim vrtićima na neverovatnom trudu sa toliko puta manje resursa i para, jer su srpska deca briljantnija od norveške. Molim sve mame u Srbiji da ne očajavaju čitajući ovu veliku neistinu od članka.
Veliki pozdrav od mame iz Norveške!”