И мама је дете

децембар 3, 2016

Пре два дана званично сам саопштила својој деци да сам и ја дете, као и оне. Готово као да се стидим, рекла сам им да се не понашам увек савршено, да грешим, да се збуњујем, да се плашим, да ми се омакне смех у незгодном тренутку, да заплачем кад ме нешто заболи јако, да ми целер није баш омиљено поврће, да су ми лизалице безвезе, али да ми је чоколада супер. Гледале су ме збуњено. Старија мишица је била заинтересована коју то храну још не волим, млађа чега се све плашим, а ја сам само хтела да им се извиним за све своје поступке који се савршеним мамама не могу омаћи; за поступке и осећања због којих мислиш да си најгори родитељ на свету.
Да имам добар метод, моја трогодишњакиња не би била немогућа; не би била таква каква могу бити само деца њеног узраста. Да имам довољно самоконтроле, можда не бих морала да кујем планове и развијам стратегије у недоглед. Да сам паметна као што нисам, могла бих да предвидим гомилу ситуација . Да се волим довољно, не бих заборављала на себе и после се не бих љутила због тога. Опет, на себе.
Све ово је пре неки дан кулминирало. Њихови несташлуци и непослушности нису били забавни. Ни слатки. Застрашујуће ми је колико о себи откривам у тим тренуцима. Тада, јасно као дан, видим колико је несавршености испод ове коже: стид, љутња, манипулација, контрола. Посртање. Падање. Kајање. Ломљење на хиљаду комадића сваки пут када угледам себе њиховим очима. Бес због очекивања савршености, због осећаја губљења себе, због дежурања над сопственом исправношћу. Умор од савета. Умор од примерног живљења. Некада ја никад нисам била више ја, него онда када сам се понашала онако како сам се и осећала. Данас, увек пазим на ова бића која су ми још увек до струка. Желим да испред себе виде снагу, стену, контролу, радост, љубав. Не стварну мене. Желим да кроз мене, бар сада, док су још увек мале, стичу поверење у живот, у свет, у људе, у равнотежу. А како то могу, ако понекад виде тугу? Kако могу имати поверења, ако у мени виде бес? Зато некад проводим дане вребајући те трзаје искрених осећања у себи. А осећам колико није добро. Ни за кога од нас.
Зато сам им пре два дана рекла да сам и ја дете. Зато сам их замолила за разумевање и подршку. Јер, илузија о савршеном родитељу, гора је и од најгорег родитеља. Не да сам икада успела да створим ту илузију; посрћем на сваком кораку. Док сам се суздржавала да не заплачем, објашњавала сам им да смо сви ми деца. И тата и мама. И бака и дека. И васпитачице у вртићу и улични продавци и доктори у дому здравља. Рекла сам им да је у реду да и одрасли буду деца. Рекла сам да су и нама, великој деци, потребни љубав, нежност, благост. Рекла сам им да је у реду некад бити тужан, несигуран, повређен; да је то природно, нормално. Али, а ово ми је јако, јако важно да знају, у реду је и себи дати нову шансу, у реду је опростити, заборавити. Јер избор је увек у нама и сваког дана добијамо нову шансу да се користимо њиме. Нисмо савршени. И онда када видиш магију свуда око себе и у себи, у савршен дан, саплетеш се, паднеш, изврнеш ногу. Онда треба бити способан за сагледавање магије док лежиш у кревету; треба је спазити у голубу који ти слети на симс, у белим шарама на небу, у капљицама кише на голим гранама, у мирису свеже испеченог хлеба. Јер, ако је не видиш и тада, никада није била стварна. Поготово она у теби.
Најтеже је опростити себи.
Мане су исцртане по нама. Урезане.
И то је део плана; доброг, великог, промишљеног плана.
Несавршености су у реду.
Несавршености су боље од беспрекорности.
Дозвољавам их себи. Дозвољавам их и својој деци.
Kопам да пронађем разумевање за себе онда када сам љута, уморна, у обавезама до гуше.
Kопам да пронађем саосећање за себе за онај последњи пут кад сам посрнула.
Kопам, да би оне знале колико је неопходно волети и поштовати себе; колико је важно веровати себи више него било коме другом.
. . .
Те вечери, док смо певале успаванку, млађа мишица ме је мазила по глави, онако како мама мази своје дете. Провлачила је прсте кроз моју косу, шарала јагодицама по мом лицу. Узела је моје лице у своје шаке, загледала ми се у очи и рекла: „И ти се дете, мама. Мало дете. Дођи још мало да те мазим.“ И ја сам била срећна, толико да ми је све у телу и глави подрхтавало. Испуњена сам надом, јер сам рекла истину. И захвална сам, како то само једно велико, незграпно, размажено дете може бити.
 
Извор: http://letnjeigraliste.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама