Ближи се крај полугодишта. Моја седмогодишњакиња, савладавши целу азбуку, с поносним изразом лица сама попуњава “Прварицу” коју је добила на пријему првака.
Тачније, на ономе што је требало да буде пријем првака. А није било. Због короне.
Опиши свој први школски дан, како је изгледало, шта си имао обучено, како ти се зове учитељица… – упорно створењце радозналих крупних очију полако сриче питања која се ређају у овој књижици, намењеној да им једног дана послужи као врста дневника, радоснице, споменара на прве школске дане.
Док је летимице слушам, склањајући са стола мрве од ручка, помислих како ће њени одговори на сва та дивна питања морати да буду много другачији од оних какве смо замишљали. Раније сам јој причала како ће им старији ђаци правити приредбу, па ће сви родитељи, браћа и сестре да их испрате до учионице, да ће бити свечано и посебно… Јер, тако бива генерацијама и генерацијама првака уназад.
Ко би могао и претпоставити да ове године неће бити тако. Приредбе забрањене, прозивка ђака испред школе, са њима сме да уђе само по један родитељ (неки се умало посвађаше око тога да ли ће то да буде мама или тата)… Са лица скривеним под маскама, узбуђењем су зрачиле те дечије очи, одајући да се малци суочавају са нечим потпуно новим. Њима је ново то што су школарци, а свима нама – цео начин живљења.
Мама, ко је мој пар из клупе? Треба да упишем име, а не знам које, кад не смемо да седимо ни са ким – прену ме из мисли танак глас чудовиштанца, како је од миља зовем.
Како смислено одговорити на ово, наизглед, једноставно питање из њихове “Прварице”? Ова генерација заиста нема пара из клупе. Забрањено је. Зато су одељења и подељена на по две групе. Зато ђаци прваци познају само половину својих школских другара, иако је сам крај полудгодишта. Питам се, хоће ли до краја школске године уопште упознати другу половину одељења? Када ће имати пара из клупе, са којим могу да шапућу на часу и деле ужину? (И ужину је забрањено делити, јер – корона).
Ма, нема везе, изгурасмо некако читава три и по месеца, иако се говорило о преласку на онлајн наставу још у септембру. За ђаке прваке се онлајн настава већини родитеља са којима сам причала чинила незамисливом, па и ово звучи као велики успех.
Без пријема првака, без пара у клупи, без дељења ужине, без одлазака на рођендане и прославе истих, без заједничког фотографисања око јелке…
Нешто су бар имали што ће упамтити. Скраћене часове, маске и дистанцу.
Све за шта нису предвиђена празна поља у њиховим Прварицама. Зато је и остала попуњена тек напола.
Не патетиши – кажем сама себи. Па и након што сам од детета добила претходно питање. Најважније је да будемо добро, да сачувамо здравље, како физичко – на шта нас сваки дан без милости упозоравају, тако и оно ментално, о чијем “пуцању” се тек понекад негде шушне.
Ма, јесте, али не може да ти не буде жао и криво што читава ова генерација предивне деце своје прве школске дане неће памтити по неким нормалним, уобичајеним стварима. Нису то заслужили.
Док сам је чекала на улазу у школско двориште, приметих групу деце која се надмудрују чија маска је занимљивија – да ли она са чудовиштем из филма, смешним ликом из цртаћа или карикатуром једне поп звезде. Задиркују се и смеју, као што су сва деца у том узрасту одувек радила.
Мама, јесам ли ти рекла да сам у боравку упознала Тару, која иде у моје одељење, али у Б групу? Е, видиш, ми смо се договориле да ћемо, кад прође корона, седети заједно на часовима. Сад имам шта да упишем код оног питања у “Прварици”: Мој пар из клупе је Т-А-Р-А. Добро, није још, али ће бити – са задовољним осмехом ми је саопштила моја школарка пристижући са ранцем на леђима већим од ње.
Па да, тачно. Подсетила сам се тога већ по ко зна који пут. Кад одрастемо, све некако драматичније схватамо. Они то не доживљавају тако страшно. Истина, за боље још и не знају, сем из прича. Али једно је сигурно: бољем не само да се надају, него заиста и верују у то. Некако, малци као да имају много већи таленат од нас да у свакој чаши виде “допола пуно”.
Судећи по њима, нема друге него да верујемо да ћемо и ово некако прегурати… И да ће се они што пре спојити са својим паром из клупе.
Аутор: Светлана Рајић Богићевић