Čuo sam danas u vozu kako dete pita majku: „Mama, molim te, mogu li danas spavati kod bake?“
Ali, dok sam se okrenuo da vidim dete koje me je jednom rečenicom vratilo u prošlost, već je nije bilo, izašla je s majkom…
Kada je to vreme tako brzo prošlo?
Mi odrasli zatrpani smo smo dosadnim prioritetima. Svakodnevno se borimo za nešto, a da ponekad ni sami ne znamo šta želimo, a i ako znamo šta želimo, ne znamo zašto nam baš to treba. I tako iz dana u dan.
I onda jedna ovakva rečenica i sećanje na bakin dom u kojem smo pronalazili sve što nam je potrebno i svu sreću, ispunjenje, mir u srcu i sigurnost…
Bakina kuća mesto je na kom kazaljke sata provode vreme s nama i minuti prolaze bez žurbe.
Bakina kuća mesto je gde su najobičniji tanjir supe i domaći hleb sa mlekom najukusnija jela na svetu. A ukus domaćeg soka od višnje bolji je od najskupljeg soka iz prodavnice.
Bakina kuća mesto je na kom popodne može večno trajati, gde nismo opterećeni, i stalno je mir u srcu i osmeh na licu.
U bakinoj kući sve postaje moguće. Sve je tako jednostavno i miriše na ljubav, na lipu i na šumske jagode.
Bakina kuća je mesto gde pronalazimo ostatke detinjstva i života naših roditelja.
Ali, taj luksuz da posetim baku, ja nažalost više nemam. Ostaće samo u mojim uspomenama.
Ipak, kad bih mogao sanjati jedan dan i vratiti se u neki trenutak života, mislim da se ne bih nimalo dvoumio. Zamolio bih: „Mogu li danas spavati kod bake“?