Чуо сам данас у возу како дете пита мајку: „Мама, молим те, могу ли данас спавати код баке?“
Али, док сам се окренуо да видим дете које ме је једном реченицом вратило у прошлост, већ је није било, изашла је с мајком…
Када је то време тако брзо прошло?
Ми одрасли затрпани смо смо досадним приоритетима. Свакодневно се боримо за нешто, а да понекад ни сами не знамо шта желимо, а и ако знамо шта желимо, не знамо зашто нам баш то треба. И тако из дана у дан.
И онда једна оваква реченица и сећање на бакин дом у којем смо проналазили све што нам је потребно и сву срећу, испуњење, мир у срцу и сигурност…
Бакина кућа место је на ком казаљке сата проводе време с нама и минути пролазе без журбе.
Бакина кућа место је где су најобичнији тањир супе и домаћи хлеб са млеком најукуснија јела на свету. А укус домаћег сока од вишње бољи је од најскупљег сока из продавнице.
Бакина кућа место је на ком поподне може вечно трајати, где нисмо оптерећени, и стално је мир у срцу и осмех на лицу.
У бакиној кући све постаје могуће. Све је тако једноставно и мирише на љубав, на липу и на шумске јагоде.
Бакина кућа је место где проналазимо остатке детињства и живота наших родитеља.
Али, тај луксуз да посетим баку, ја нажалост више немам. Остаће само у мојим успоменама.
Ипак, кад бих могао сањати један дан и вратити се у неки тренутак живота, мислим да се не бих нимало двоумио. Замолио бих: „Могу ли данас спавати код баке“?