– Mama, ne želim da umrem. Ne želim da umrete ni ti i tata, niti iko koga volim. Želim da živimo zauvek!
Jeste li i vi čuli ove reči iz usta svog deteta? Jesu li vas one “izule iz cipela” kao što su mene, te zimske večeri nakon praznika?
Da li vam je srce namah preskočilo od pomisli na to malo biće koje toliko volite i mazite i pazite, a kojem je, baš kao i svima nama, negde tamo zapisan kraj?
Jeste li imali unapred pripremljen adekvatan odgovor, reči utehe, bilo šta što će ga umiriti? Ili ste ostali zatečeni, mislima zapetljani između desetine teorija o onome što sledi posle smrti…?
– Živećeš ti još dugo, dugo… Ispred tebe je tek život! Šta sve tek treba da doživiš – da završiš školu, da studiraš, da putuješ, da stvoriš svoju porodicu, da puno toga saznaš i istražiš… – čula sam svoj glas kako, smirenim tonom, pokušava da prebaci suštinu detetovog pitanja na nešto drugo, lakše objašnjivo.
– Ali, ja ne želim ni posle toga da umrem! Nikad! Razumeš? Ne želim da me stave u sanduk i da završim u zemlji, to je tako strašno. Zašto ne možemo da živimo zauvek, to bi bilo mnogo lepše – nastavio je sada već plačljiv glasić.
Evo ga jedan od onih momenata, pomislila sam, na koje vas niko ne pripremi kada postajete roditelj. Jedan od onih momenata u kojima od vašeg odgovora zavisi tako mnogo… Kada vaše dete u vama vidi nekog moćnog i velikog, te vam se obraća, ali i shvata da je ovo nešto veće i od vas…
Kako li se ljudi snalaze kada usledi ovakvo pitanje, a verujem da nema deteta koje u nekom momentu odrastanja ne biva opterećeno smrću i upitano nad njenom pojavom. Negde u malom mozgu vaskrsli su delovi odgovora nekih ljudi sa kojima sam svojevremeno razmenila koju reč na tu temu… Pokušala sam da se uhvatim za neki od njih, grčevito, sa željom da ne delujem nimalo poljuljano.
– To je samo telo, duša putuje kod Boga… Energija nikad ne nestaje, ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi… Posle smrti čeka nas novo rađanje… Moramo umreti da bismo oslobodili prostor za one koji tek treba da se rode… Smrt nije kraj, to je tek početak, tad slede nagrade za dobra dela… Ne umire onaj koji ostavi svetle tragove iza sebe… – blicali su mi kroz podsvest munjevitom brzinom odgovori vernika i ateista, naučnika i mislilaca, filozofa i jednostavnih ljudi iz naroda, onih koji zastupaju reinkarnaciju i onih koji sve pojednostavljuju…
Koji li je najbolji, koji li je utešan, koji li je istinit?
– Mama, ja neću da se ti i ja ikad rastanemo. A kad ti umreš, moraćemo se rastati – izgovorio je voljeni glasić dok sam nežno grlila njegovog vlasnika, brišući mu suzice.
Setila sam sebe u tom uzrastu sa gotovo istim pitanjima i konstatacijama, jednako uplakanu i, činilo se, bez nade, zastrašenu upravo konstatovanom velikom životnom istinom. Teorija moje majke, kojom je tada pokušala da me umiri, delovala mi je tako naivno, tako nemoguće. Dete je mudro, dete je intuitivno, dete zna da teško da je istina da ćemo jednog dana biti dve zvezdice na nebu koje će zauvek sijati jedna pored druge.
Osim ako ste sto posto ubeđeni u neku od teorija, pa i sami prenesete tu uverenost svom podmlatku, teško da ćemo smisliti odgovor koji potpuno umiruje, blagosilja i odgovara na sva pitanja.
Ali, nije li naša uloga kao roditelja da ih smirimo, da im olakšamo svako životno breme, da im ponudimo rešenje, soluciju, izbor… nešto, bilo šta??!
– Ne zna ni mama. Ne znam zašto moramo umreti. Ne znam ni šta se dešava posle smrti. Postoje razne teorije, ali još se niko nije vratio da nam potvrdi. Ni ja još uvek nemam sve odgovore koji ti trebaju. Surovo je i meni. I ja se ponekad plašim. Ni ja ne želim da se ikad rastanemo – bilo bi najiskrenije da sam izgovorila ovako nešto.
Ali, nisam.
Umesto toga, savladah sopstvenu nesigurnost temom koja nas uvek štrecne, čak i kad mislimo da smo svu mudrost sveta popili i prebacih se na nešto što znam. Što sigurno znam.
– Obećavam ti da ću naći način da ponovo budem sa tobom. Ako postoji ikakva šansa za to, pronaći ću je. I čuvaću te uvek. I onda kada ne budeš mogla da me vidiš, paziću na tebe. Gde god jednog dana bile, kako god izgledale, naći ću te i čuvati. Sada ne znam odgovore na tvoja pitanja, postoje samo neki koji mi deluju prihvatljivo i logično, ali najbolje je da ih sve kroz život sama otkriješ. Ali u jedno sam uverena i zato to i mogu da ti tvrdim. Naša ljubav ne može da nestane.
Autor: Svetlana Rajić Bogićević