U ispovesti za štampano izdanje Kurira od četvrtka, Milanka Negić, majka devojčice Sofije stradale u pucnjavi u OŠ „Vladislav Ribnikar“ rekla je da na mestu OŠ „Vladislav Ribnikar“ treba da nikne memorijalni centar i da nijedno dete tamo više ne treba da kroči da bi pohađalo nastavu, „jer to nije normalno“.
– Mora se pokazati solidarnost, a ne da se nastavi s pokušajima da se sve ovo normalizuje. Okej je, i treba, da deca do leta provedu vreme sa svojim razredom i nastavnicima, ali van škole: na terenima, igralištima, u parkovima, neka pričaju, nek se smeju, nek plaču, nek vrište, nek se grle… Neka nam preko leta sva deca budu u fokusu, a od 1. septembra mora potpuna reforma obrazovnog sistema – rekla je Negić.
Milanka Negić smatra da deci treba da bude ponuđen sadržaj koji će, pre svega, razvijati empatiju, bliskost, drugarstvo i međusobno poštovanje, a ne da sve bude samo trka za ocenama.
– Ja imam i dete od četiri i po godine, imam volje i snage da se borim, želim da mi to dete ovde odrasta i bitno mi je u kakvom će društvu odrastati… (…) Sećam se kako je, kad sam ja bila mala, svakog 21. oktobra celo odeljenje mislilo na ono što se dogodilo u Kragujevcu 1941. i celo odeljenje je tada plakalo, imalo osećanja, emocije, saosećanje… (…) A naše društvo danas nema empatiju, to se u školi ne stiče, u školi postoji samo neka nezdrava kompeticija i zavist, to je jedino što se razvija. U školi je najveći akcenat na ocenama, postoji veliki pritisak, podignuti su pragovi za upis u srednje škole, deca su isfrustrirana. Zato pritisak s ocenama mora pod hitno da nestane – izjavila je Milanka Negić za Kurir od četvrtka.
Ukoliko na mestu dosadašnje škole bude memorijalni centar, deca bi tu, kaže, trebalo da dolaze jednom godišnje, u nekom primerenom uzrastu, možda od četvrtog-petog razreda.
– To mesto treba da bude opomena, podsetnik, spomenik… Da deca od nekog uzrasta idu u posete kao što se nekada organizovano odlazilo u Kragujevac. Da se upoznaju sa životima žrtava, da se identifikuju s njima, da saosećaju… A da se ovaj mali (koji je pucao) više ne spominje ni imenom, ni prezimenom, ni inicijalima, da se ne objavljuje njegova fotografija, da ni na koji način ne bude popularan, glorifikovan, da se niko nikad ne bi s njim identifikovao – navodi Milanka Negić.
Kao što su uradili sa Brejvikom, ubicu treba ignorisati. On je izgubio svako pravo da se nazove detetom i ljudskim bićem kada je ubio svoje školske drugare. Ne želim da znam da li je bio dobar učenik, da li je išao na takmičenja, niti kako se njegova porodica oseća u ovom trenutku. Oni su takođe izgubili pravo da bilo ko suoseća sa njima kada su svog potomka obučili da overava ljude kao profesionalni ubica. Ko još to radi sa trinestogodišnjakom? Verovatno ne bi bio bolje ljudsko biće, ali svakako bi manje dece izgubilo živote.
Treba govoriti o žrtvama, podsećati nas svaki dan kakve smo divne mlade ljude izgubiti. Treba pomoći i brinuti o njihovim porodicama. Neophodno je ostale učenike izmestiti s te lokacije, makar privremeno. Na tom mestu sve vrišti od bola zbog nedavne tragedije. Teško je samo proći ulicom,a neko misli da decu treba vratiti na nastavu. Živimo u državi kojoj običan čovek nije bitan. Važni ste koliko i vaša platna kartica i partijska knjižica. Na običnim ljudima je da pokušaju da nešto promene. Zbog dece koju smo izgubili. I zbog dece za koju treba da brinemo u budućnosti.
Znam da je u ovom trenutku mnogo teško roditeljima nastradale dece, ali ne možemo samo tako reći “ukinite školu“.
Nije škola samo zgrada. Nju čine učenici i zaposleni. Gde ćemo sa njima? Roditelji mogu da ispišu svoju decu i upišu ih u neku drugu školu i to vrlo brzo. (Ne primećujem da su to uradili.) Ali, kako ćemo “ispisati“ zaposlene?
Što se tiče pritiska za bolje ocene, setite se ko je taj ko pritiska decu.