Мог сина у Пету нико није „угурао“.
Нема везу, нема залеђину.
Има мозак, има срце, има петљу.
Прошлог марта, као осмак, носио је донације ђацима Пете у блокади. Разговарао је са њима за шта и зашто се боре. И вратио се другачији.
Рекао ми је: „Мама, ја ћу у Пету. Сада сам уз њих, од септембра ћу са њима.“
Као некадашњи ђак Прве гимназије, признајем да сам се потајно надала Првој. Али, младост бира слободу уместо познатог, истину уместо рутине. Често разговарамо о слободи избора и одговорности које ти избори носе. Оним што сам чула од њега, али и осетила, успео је да ме увери да зна о чему причамо и да је Пета управо место где жели да буде…
Од тада ме не напушта осећај да смо и он и ја на правом путу. Верујем да циљ сваког родитеља не треба да буде тај да дете личи на њега, већ да га (ако је то могуће) и превазиђе. А он то свакако, покушава. Надам се и трудим да у свему дам свој допринос. Мој понос је мој син. И потврда да улагање у васпитање и образовање има смисла. Мој “мали двометраш”, мој лични Том Сојер. Он не пристаје на туђе карте и тако добро тера по свом.
Када су објављени резултати уписа пропраћени грмљавином задовољства због његове прве мале победе која се чула три улице око нас – тог дана сам знала – моје дете више није дете. У земљи у којој је историјски сваки дан, он никад неће бити зомбирани посматрач. Он је слободу освојио одлуком да је брани увек и свуда.
Имам малог-великог човека који је научио да бира, спремног да иза свог избора стоји. Он већ сада зна да се само знањем и образовањем може остати свој. Јер образовање није послушност, већ слобода. Вечити бунт против бесмисла.
Данас та и таква деца стоје испред школе и не пристају да се склоне.
Не зато што траже повластице.
Већ зато што не пристају на понижење.
Боре се против безвлашћа, самовоље, политизације и урушавања школства.
Јер Пета није само школа — то је симбол знања, слободе и грађанске храбрости. Пета је идеја. Тренутак у којем схватиш да нешто мора и може бити другачије.
И зато им данас толико смета.
Од Пете су покушали да направе социолошки експеримент.
Да тестирају колико далеко могу да потисну разум. Колико дуго ће ћутање трајати. Али нису рачунали на једно – да још има деце која мисле својом главом.
И њихова блокада није хаос.
То је одбрана достојанства.
У њиховим очима гори луча микрокозма — тврдоглава, жилава, непокорна. Танана, упорна, титрава светлост која пркоси свему што покушава да је угаси.
Зато, не окрећите главу.
Не остављајте их саме.
Ђаци Пете данас су један од последњих бедема у урушеном и одавно климавом систему у којем надсрешница уместо да штити – одузима живот. Ђаци Пете су мали Прометеји који су украли пламен да би запалили ватру свести и савести у времену када многи бирају мрак.
Будимо им подршка, глас и рука на рамену док светлости тог пламена још има у овом опасном игроказу где једна особа лажима и репресијом брани неодбрањиво.
А ви, бивши ђаци Пете, где сте?
Ваш бренд су они.
Они, који још верују да се част не продаје и да реч има тежину.
Станите уз њих.
Родитељи, људи, сви ви слободни.
Јер деца Пете данас бране оно што смо ми заборавили –
да знање има цену, али не и купца.
Поносна на сваку “чворугу мајчинства” – једна мајка првака Пете гимназије