Мамама које имају једно, а нису сигурне желе ли друго дете

13 априла, 2022

Одмах да кажем, ово није један од оних текстова који треба да код мајки “само” једног детета изазове осећај да су себичне ако не роде још једно. Није ни једна од оних прича о томе како не знате колико је тешко бити мама, док немате двоје. Све су то обичне предрасуде.

Ово је моја прича. Прича маме која је, после једног детета била савршено срећна, а ипак решила да роди још једно.

Након што сам добила своје прво дете, нисам баш умела много да уживам у родитељству. Мој дан се сводио на непрестано хватање ритма и комадиће украденог сна, а дани су били исти. Била сам од оних која је бринула за сваку ситницу, мерила бебу пре и после подоја да видим колико је појела, вирила у пелену. За мене је родитељство било задатак у ком нисам умела довољно да уживам. Први пут. И нисам имала неку нарочиту жељу да добијем још једно дете. Али сам знала шта желим. Желим да моја ћерка има оно што ја имам – неког ко ће бити ту за њу увек, без обзира на све.

Тако је она добила брата, а ја прилику за поправни – родитељство у првим месецима у ком ћу умети и да уживам, онако изистински.

Знам, рећи ћете, то што имају једно друго није гаранција да ће се волети читав живот. Толико је браће и сестара који се готово не подносе. Истина је.

Али, ја их познајем много, много више који су једни другима ослонац, подршка, безрезервна љубав. То су они чије су односе родитељи пажљиво градили, не стварајући међу њима ривалитет. То су они у чијим породицама се није могло чути “угледај се на брата” и “зашто ниси мало више као твоја сестра”. Односе међу браћом и сестрама граде најпре родитељи, па тек онда они сами, кроз живот.

Кад се с мамом посвађам или се бринем за њено здравље, јер не слуша и не жели код доктора, знате ли кога зовем да ме саслуша и подржи у борби с њеном тврдоглавошћу? Мог брата.

Кад дође викенд и слободни дани, знате ли шта моја деца увек питају? – Хоћемо ли ићи да спавамо код ујке?

Кад се с татом посвађа јер – сукоб генерација, кога ће мој брат позвати јер може најбоље да га разуме и смири тензије? Своју сестру.

А увече, кад моја деца легну да спавају, свако у свом кревету, чујем њу, како му чита приче. Јер је он још мали, не уме. Кад се светла погасе, они задремају а ја одем да их покријем, па видим један кревет празан, на тренутак се препаднем. Поглед ми брзо скрене на други, где су њих двоје, загрљени.

Кад се наљутим на једно од њих, па одлучим да неће добити слаткиш после ручка, ни друго свој слаткиш не жели.

Кад она крене на зимовање са другарицама, његове сузе тешко могу да зауставим било каквим обећањима или наградама. Јер сека није ту. А ако и одемо по неки слаткиш или играчку, не може само за њега. Радије ће изаћи празних руку, него да купи само себи. А Ањи? Пита ме. Па она није ту. Нема везе, даћемо јој кад се врати.

Кад у парку неко отме његову играчку, не морам уопште да будем она мама медведица која штити младунче. Ту је његова сестра, од које морам да браним дете које се дрзнуло да њеном брату нешто узме.

Браћа и сестре се воле, инстинктивно. Ако љубав међу њима храните, она ће само расти и постајати јача. Не треба да вас брине то што, можда, тамо негде познајете брата и сестру који се не воле. Или сами имате такву браћу или сестре. Ви то можете другачије.

И, ако се двоумите, знајте, није ни патетика ни флоскула: Најлепши поклон који детету можете дати је брат или сестра. Ни путовања, ни скупи поклони, па ни игра с родитељима нису замена за то.

Да, дете може одрасти савршено здраво и срећно и ако је јединац. Зато овај текст није намењен онима који су сигурни да је једно дете све што су икада желели. Намењен је онима који су увек на клацкалици шта чинити. Мој одговор је: никада се нећете покајати што сте својој деци поклонили неког ко ће, готово сигурно, бити увек ту за њих. Читав живот.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама