Odmah da kažem, ovo nije jedan od onih tekstova koji treba da kod majki „samo“ jednog deteta izazove osećaj da su sebične ako ne rode još jedno. Nije ni jedna od onih priča o tome kako ne znate koliko je teško biti mama, dok nemate dvoje. Sve su to obične predrasude.
Ovo je moja priča. Priča mame koja je, posle jednog deteta bila savršeno srećna, a ipak rešila da rodi još jedno.
Nakon što sam dobila svoje prvo dete, nisam baš umela mnogo da uživam u roditeljstvu. Moj dan se svodio na neprestano hvatanje ritma i komadiće ukradenog sna, a dani su bili isti. Bila sam od onih koja je brinula za svaku sitnicu, merila bebu pre i posle podoja da vidim koliko je pojela, virila u pelenu. Za mene je roditeljstvo bilo zadatak u kom nisam umela dovoljno da uživam. Prvi put. I nisam imala neku naročitu želju da dobijem još jedno dete. Ali sam znala šta želim. Želim da moja ćerka ima ono što ja imam – nekog ko će biti tu za nju uvek, bez obzira na sve.
Tako je ona dobila brata, a ja priliku za popravni – roditeljstvo u prvim mesecima u kom ću umeti i da uživam, onako izistinski.
Znam, reći ćete, to što imaju jedno drugo nije garancija da će se voleti čitav život. Toliko je braće i sestara koji se gotovo ne podnose. Istina je.
Ali, ja ih poznajem mnogo, mnogo više koji su jedni drugima oslonac, podrška, bezrezervna ljubav. To su oni čije su odnose roditelji pažljivo gradili, ne stvarajući među njima rivalitet. To su oni u čijim porodicama se nije moglo čuti „ugledaj se na brata“ i „zašto nisi malo više kao tvoja sestra“. Odnose među braćom i sestrama grade najpre roditelji, pa tek onda oni sami, kroz život.
Kad se s mamom posvađam ili se brinem za njeno zdravlje, jer ne sluša i ne želi kod doktora, znate li koga zovem da me sasluša i podrži u borbi s njenom tvrdoglavošću? Mog brata.
Kad dođe vikend i slobodni dani, znate li šta moja deca uvek pitaju? – Hoćemo li ići da spavamo kod ujke?
Kad se s tatom posvađa jer – sukob generacija, koga će moj brat pozvati jer može najbolje da ga razume i smiri tenzije? Svoju sestru.
A uveče, kad moja deca legnu da spavaju, svako u svom krevetu, čujem nju, kako mu čita priče. Jer je on još mali, ne ume. Kad se svetla pogase, oni zadremaju a ja odem da ih pokrijem, pa vidim jedan krevet prazan, na trenutak se prepadnem. Pogled mi brzo skrene na drugi, gde su njih dvoje, zagrljeni.
Kad se naljutim na jedno od njih, pa odlučim da neće dobiti slatkiš posle ručka, ni drugo svoj slatkiš ne želi.
Kad ona krene na zimovanje sa drugaricama, njegove suze teško mogu da zaustavim bilo kakvim obećanjima ili nagradama. Jer seka nije tu. A ako i odemo po neki slatkiš ili igračku, ne može samo za njega. Radije će izaći praznih ruku, nego da kupi samo sebi. A Anji? Pita me. Pa ona nije tu. Nema veze, daćemo joj kad se vrati.
Kad u parku neko otme njegovu igračku, ne moram uopšte da budem ona mama medvedica koja štiti mladunče. Tu je njegova sestra, od koje moram da branim dete koje se drznulo da njenom bratu nešto uzme.
Braća i sestre se vole, instinktivno. Ako ljubav među njima hranite, ona će samo rasti i postajati jača. Ne treba da vas brine to što, možda, tamo negde poznajete brata i sestru koji se ne vole. Ili sami imate takvu braću ili sestre. Vi to možete drugačije.
I, ako se dvoumite, znajte, nije ni patetika ni floskula: Najlepši poklon koji detetu možete dati je brat ili sestra. Ni putovanja, ni skupi pokloni, pa ni igra s roditeljima nisu zamena za to.
Da, dete može odrasti savršeno zdravo i srećno i ako je jedinac. Zato ovaj tekst nije namenjen onima koji su sigurni da je jedno dete sve što su ikada želeli. Namenjen je onima koji su uvek na klackalici šta činiti. Moj odgovor je: nikada se nećete pokajati što ste svojoj deci poklonili nekog ko će, gotovo sigurno, biti uvek tu za njih. Čitav život.