Нека се јави онај родитељ који није никад осетио грижу савести због тога што на послу проводи много времена, па му за децу, после свих обавеза у кући и ван ње, остаје једва сат дневно (ако и толико). Или, онај који не може себи да опрости што је пропусти ту завршну приредбу у вртићу или прву фудбалску утакмицу. Шеф се сетио нечег врло важног што треба одмах завршити, у саобраћају је била огромна гужва или нисте успели да замените смену с неким од колега. И онда се плашимо да смо тим својим одсуством деци оставили трајне ожиљке и успомене на то да нисмо били ту.
А како тачно наши послови и професије утичу на децу?
Већина истраживања на ову тему бавила се тиме како посао мајке утиче на децу (баш изненађујуће), а као најважнији фактор посматрано је време које она проведе на радном месту. Међутим, недавно је спроведено истраживање које је узело у обзир оба родитеља, али и њихове унутрашње мотиве и ставове према послу и породици, то колико вреднују посао у односу на породицу, да ли смо мислима на послу док смо с децом, колико смо емотивно предани послу.
Сви ови аспекти става родитеља према послу и каријери утичу на ниво проблема у понашању које деца испољавају.
Истраживања су показала да је емоционално здравље деце боље у оним породицама где оба родитеља верују да је породица на првом месту, без обзира на време проведено на радном месту. Откривено је да су деца боље и здравије одрастала са родитељима који на посао гледају као на изазов, прилику да буду креативни, чак на уживање. И логично, показало се да су деца родитеља који су физички били више доступни (више радили од куће) бољег емоционалног здравља.
С друге стране, деца очева који су превише окренути каријери имала су више проблема у понашању. Међутим, ако су ти очеви уједно и задовољни и испуњени на послу, то позитивно утиче на децу и њихово понашање. Све ово без обзира на сате проведене на радном месту.
А што се тиче мајки, ту је већ било неких занимљивијих резултата. Наиме, оне које на послу имају већу контролу над својим временом и начином рада, имају и емоционално здравију децу.
Даље, а ово негде запишите, маме које би посветиле себи више времена, било на опуштање или бригу о себи, чиниле су добру ствар за своју децу. Дакле, опет долазимо до тога да није битна количина времена. Мајке које би редовно проналазиле задовољство у томе да се посвете и себи, макар то значило мање сати с децом, нису тиме утицале на развој лошег понашања код деце. С друге стране, оне маме које би с посла долазиле и одмах се хватале кућних послова, па тако сваког дана, имале су већу шансу да имају децу са проблемима у понашању.
Дакле, истраживање је показало оно што смо већ знали, а то је: срећна мама = срећна деца. Без обзира на сате проведене на послу, а све док сте деци потпуно посвећени макар пола сата, сваког дана.