Маме што остајете код куће са децом, ја вам се дивим!

16 марта, 2018

Сара Тарнер, запослена мама два дечака, аутор блога под називом Не тако савршена мама и жена је која је међу првима на глас рекла оно што већину новопечених мајки мучи, али због страха од осуде друштва о томе ћуте. Прво је то учинила путем свог блога, а онда, када су јој се хиљаде мајки јавите да јој захвале на свему што пише, одлучила је да своје путовање кроз мајчинство преточи и у књигу.
Од недавно, њена књига Не тако савршена мама, о свим замкама у првим данима (и годинама) мајчинства, угледала је светлост дана и у издању Лагуне. Ако већ имате децу која су прошла бебећи период, послужиће вам да се подсетите свега кроз шта сте прошли, а што мамин мозак некако потисне. Ако сте сад у том периоду, док читате, непрестано ћете климати главом и биће вам неизмерно драго кад схватите да је заправо све што осећате потпуно нормално. А ако тек планирате бебу, па, можда је боље да куповина књиге сачека, да се не бисте случајно предомислили.
Ми доносимо један одломак из књиге, који се односи на маме које нису журиле да се после породиљског боловања врате на посао. О томе како је и најтежи дан на послу лакши од дана са двоје мале деце, код куће.

Маме што остајете код куће са децом, ја вам се дивим!

„Каква бања, благо њима!” рекла сам једном о мамама које остају код куће са децом. „Ко се не би излежавао код куће по читав дан!” Какав живот!
Све повлачим.
Нисам имала благе везе. Ако ово читате и ако сте ви једна од њих, треба да знате да ево овог тренутка пружам обе руке и клањам се. Заслужујете дивљење глупсконки попут мене које су мислиле да вам је лако. Нисам то тад доживела на својој кожи. Нисам знала.
Сад знам. Живот код куће и брига о малим људима из дана у дан нису лагодни. То је озбиљан посао на који нисам била спремна.
Ја у своје обе трудноће нисам сакупила годину дана на породиљском. Други пут сам договорено боловање прекинула после пет месеци (требало је да траје шест) тако што сам послала мејл шефу да питам могу ли да се вратим раније. Уопште се нисам добро сналазила код куће. Није ми пријало да будем код куће сваког дана, сваке седмице, сваког месеца.
Нисам сигурна да постоји једна одређена ствар код остајања код куће са децом која ми је посебно тешка. Појединачно, све ствари које мајка која остаје код куће ради, нису тешке. Али, кулминација читавог низа фактора у дану проведеном код куће са децом је ментално кључање које се не може мерити ни са каквим стресом на послу.
Ствар је у кукњави. Господе боже, та кукњава! Кењкави гласићи помешани са нападима плакања или урлања!
Ствар је и у томе да ништа не могу да обавим без прекидања. Неких дана само хоћу да окачим мокар веш од пре два дана, који се у машини скоро убуђао. Понекад бих само да поједем парче хлеба, а да ме нико не пита: „А шта то једеш? Хоћу ја!”
А онда је ту и монотонија. Знам да није друштвено прихватљиво да маме кажу да им је мајчинство досадно, али мени понекад јесте. Не кажем да су моја деца досадна -далеко од тога – они ме забављају и одушевљавају сваког боговетног дана. Али успављивање, кућни послови, 17. одлазак у исти парк ове недеље, почињу да даве.
Маме које остају код куће са децом заслужују одликовање са златним венцем. Свако понекад изгуби стрпљење, али никад пре деце нисам осетила неодољиви налет нестрпљења, као кад:

  • Хенри има свој „хоћу-нећу” напад беса. Ако никад нисте играли ту игру с трогодишњацима, верујте ми онда на реч, заиста је дивна.
  • Џуд који плаче зато што хоће јогурт, а онда још јаче плаче зато што неће јогурт. Дакле, крив је јогурт.
  • Ницање зубића (шта више рећи)

Неко време сам се заваравала да бих, да се нисам тако брзо вратила послу, уживала да сам се дуже посветила мајчинству. Није тачно. Повратак на посао био ми је као бекство. И најтежи дан на послу је лакши од боравка код куће. Повремено ми се чинио као празник, зато што:

  • Можете да попијете шољу чаја, а да не морате да урлате: „Пази на чај. Пази на чај!” док се мали човек бацака опасно близу шоље.
  • Ваш ручак је ВАШ ручак. Нико га неће појести, нико неће на њега кијати. Не морате да се кријете иза врата фрижидера и правите се да тражите јогурт док кришом прождирете чоколаду.
  • Нико вас не гледа док сте на веце шољи
  • Обући ћете нешто што нема скорену повраћку на рукаву
  • У канцеларији се нико не пење на вас (осим ако то желите, што је, наравно, ваша ствар)
  • На паузи за ручак можете у шетњу. Сами. Без бебеће торбе.

Додуше, те позитивне особине радног дана не важе за све послове. Учитељи, бебиситерке, васпитачи, немају предаха од гомиле деце која урлају, а нема свако времена да на послу ужива у шољи топлог чаја.

Упркос жељи да се што пре вратим на посао, оба пута је крај породиљског пратила спознаја да ће ми деца недостајати толико да ће ме срце болети. То зовем срцобоља.
Међутим, у последње време сам научила да ту срцобољу прихватим као део живота јер сам сигурна да би ме срце болело на другачији начин да потпуно одустанем од посла. Нисам ни довољно стрпљива ни довољно отпорна да се сваког дана борим са кућом.
Маме што остајете код куће са децом, заиста вам се дивим.
 
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама