Jutros sam, kao i obično, odvela svog predškolca u vrtić. Opušteno, bez tenzije, lagana petominutna šetnja, samo za nas dvoje. Ušetao je nasmejan, noseći knjigu o ajkuli jer ovih dana uče o okeanima.
A onda, na izlasku iz vrtića, naleteh na scenu koja me je vratila nekoliko godina unazad. Mama, u elegantnom kaputu i cipelama, očigledno spremna za posao, nosi svoju devojčicu od pet godina. Dete je bez jakne, bez cipela. Plače, opire se, vrišti. „Ne, ne, neću u vrtić… Ne, vrati me kući…“ Otpor koji je pružalo dete bio je tako veliki da mama kod kuće nije uspela ni da je obuje, ni da je obuče, a na poslu je čekaju u 9. Pokažite mi tog poslodavca kog je briga što dete treba da se adaptira na vrtić?
Otvaram joj kapiju i bez reči odlazim, ne znajući šta da joj kažem i kako da pomognem da se oseti bolje. Ali do kuće me je pratio grč u stomaku koji znam da ona ima svakog dana. Kako se ona oseća? Koliko li je samo teško dete u tom stanju ostaviti skoro pa nepoznatim ljudima da o njoj brinu? Hoće li je grč u stomaku pratiti celog dana? Da li će na poslu imati razumevanja za to što je, možda, dekoncentrisana?
I zato, s malo zakašnjenja, mama, želim da znaš:
Znam da je teško, ali proći će.
Znam da ti se čini kao da se svet raspada kad svoje dete ostaviš uplakano, ali i tad, TI SI DOBRA MAMA.
I kad odlaziš iz vrtića i kriješ suze pitajući se mora li baš tako, TI SI DOBRA MAMA.
Bilo da na posao ideš zato što moraš ili zato što tako želiš, TI SI DOBRA MAMA.
Dok se pitaš zašto se druga deca tako lako i brzo prilagode i šta to ti radiš pogrešno, ne zaboravi, TI SI DOBRA MAMA.
Čak i u onim danima poput ovog danas, kad svoje dete nosiš bez jakne i cipela, pokušavajući da je umiriš nežnim rečima iako bi najradije vrištala, tad pogotovu – TI SI DOBRA MAMA.
Pa i u onim danima kad više ne možeš, kad nemaš snage i vikneš, zapretiš ili podmitiš, i tad si DOBRA MAMA. Dobra mama koja ima loš dan.
A svaki loš dan – prođe.
Proći će.