Она је јединица, зар не? Мама једне девојчице и блогерка Sam Temsah-Deniskin написла је исповест о томе како се осећа и с каквим коментарима се сусреће као мајка “САМО” једног детета
Здраво, знам да смо се тек упознали. Да, наших двоје деце се лепо играју и забављају на игралишту и зато смо као родитељи обевезни и приморани да се дружимо и разговарамо. Ох, обоје иду у вртић? Супер! Да ли справа целу ноћ? Да! Супер, супер и мој син такође. Али након само пет минута оваквог необавезног разговора, ти изговориш једно од најопаснијих питања за мене.
„Она је једино дете, зар не?“ Убола ме право у срце и молим се да моја ћерка ово није чула.
А сада се вратимо мало уназад и све ћу ти објаснити.
Док сам поносно гледала како се моја кћи приближава твом сину, скупљајући сву своју храброст да му дотакне руку и пита да ли би хтео с њом да се попне на мостић, питаш ме колико има година. Не скидајући поглед с ње, кажем с бљештавим и поносним осмехом да има три године. Она је моје срце и душа. Она је све моје. Затим немирно гледам како се та слатка сцена истог трена нестаје.
Њен син баца камен на моју кћерку, виче да се не жели попети на мостић и бежи вриштећи. Типично понашање малишана, примећујем. Али моја слатка, храбра, саосећајна ћерка иде ка мени са сузама у очима, тражећи потврду да се понекад деца једноставно не желе играти.
Она нема ни брата ни сестру?
Срце ми се мало сломило, јер знам да је ово само једна од многих тешких лекција које ће морати савладати у свом животу. Моја ћеркица обрађује те информације, брише очи и одлази да се игра са смијешком на лицу. Напетост је напустила моја рамена и уздахнем с олакшањем. Гледам је и онда се то догађа – страшни коментар!
„Она је јединица, зато је тако осетљива.” То ми говори у супериорном тону, као да мисли да је саосећајност и осетљивост управо карактеристика јединаца. „Да“, одговарам узнемирено док идем према својој девојчици, одводећи је у други део игралишта.
Знам ја то, није она прва, а ни последња која ће ми то рећи.
„Она вам је једино дете, зар не?“ – је један од најопаснијих и најбезобзирнијих коментара на игралишту. Ако не знате зашто, дозволите ми да објасним.
Два пута размисли
Прво, не знаш зашто је она једино дете. На основу тога како постављаш то питање, претпостављам да никада ниси доживела трагедију. Права трагедија, јер да сте имали, двапут би размислили пре него што кажете такву наизглед безопасну реченицу. Трагедија побачаја. Трагедија губитка детета. Трагедија да не желим бити мајка, али друштво или околности то захтевају од нас. Или у мом случају, трагедија десетогодишње борбе с неплодношћу.
Да, небо и брдо новца датог на третмане (не рачунајући бескрајне ињекције хормона и болне операције) благословили су ме овим прекрасним, слатким анђелом. Неплодност је трагедија мог живота. Али онај који је чудесно завршио са здравим дететом. Имам више среће од многих у мојој ситуацији. Заувек сам захвална и нисам могла тражити више. Она је чудо. Ја физички и економски не могу имати друго. То је сурова стварност на коју се морам привићи.
Друго, молим те немој то говорити да те моја ћерка чује. Твој неосетљиви коментар поткопава осећања моје девојчице. Да, она је тек дете, али твој понизни тон чини твоје значење сасвим јасним. Чак и трогодишњак има довољно искуства да препозна да то нешто није савим у реду. Моја ћерка је људско биће с осећањима. И у ствари, уместо да се потапшате по леђима јер сте били у стању размножити се више пута, одвојите који тренутак да научите сина да није лепо бацати камење на људе. Ово је само мисао.
Осим тога, да ли ти је пало на памет да је овај коментар могао моју ћерку, да га је чула, натерати на размишљање да нешто није у реду с нашом породицом?
Нисмо ли савршена, срећна породица, баш оваква каква јесмо? Онда пре него што други пут поставите ово питање, размислите!