Ona je jedinica, zar ne? Mama jedne devojčice i blogerka Sam Temsah-Deniskin napisla je ispovest o tome kako se oseća i s kakvim komentarima se susreće kao majka “SAMO” jednog deteta
Zdravo, znam da smo se tek upoznali. Da, naših dvoje dece se lepo igraju i zabavljaju na igralištu i zato smo kao roditelji obevezni i primorani da se družimo i razgovaramo. Oh, oboje idu u vrtić? Super! Da li sprava celu noć? Da! Super, super i moj sin takođe. Ali nakon samo pet minuta ovakvog neobaveznog razgovora, ti izgovoriš jedno od najopasnijih pitanja za mene.
„Ona je jedino dete, zar ne?“ Ubola me pravo u srce i molim se da moja ćerka ovo nije čula.
A sada se vratimo malo unazad i sve ću ti objasniti.
Dok sam ponosno gledala kako se moja kći približava tvom sinu, skupljajući svu svoju hrabrost da mu dotakne ruku i pita da li bi hteo s njom da se popne na mostić, pitaš me koliko ima godina. Ne skidajući pogled s nje, kažem s blještavim i ponosnim osmehom da ima tri godine. Ona je moje srce i duša. Ona je sve moje. Zatim nemirno gledam kako se ta slatka scena istog trena nestaje.
Njen sin baca kamen na moju kćerku, viče da se ne želi popeti na mostić i beži vrišteći. Tipično ponašanje mališana, primećujem. Ali moja slatka, hrabra, saosećajna ćerka ide ka meni sa suzama u očima, tražeći potvrdu da se ponekad deca jednostavno ne žele igrati.
Ona nema ni brata ni sestru?
Srce mi se malo slomilo, jer znam da je ovo samo jedna od mnogih teških lekcija koje će morati savladati u svom životu. Moja ćerkica obrađuje te informacije, briše oči i odlazi da se igra sa smiješkom na licu. Napetost je napustila moja ramena i uzdahnem s olakšanjem. Gledam je i onda se to događa – strašni komentar!
„Ona je jedinica, zato je tako osetljiva.” To mi govori u superiornom tonu, kao da misli da je saosećajnost i osetljivost upravo karakteristika jedinaca. „Da“, odgovaram uznemireno dok idem prema svojoj devojčici, odvodeći je u drugi deo igrališta.
Znam ja to, nije ona prva, a ni poslednja koja će mi to reći.
„Ona vam je jedino dete, zar ne?“ – je jedan od najopasnijih i najbezobzirnijih komentara na igralištu. Ako ne znate zašto, dozvolite mi da objasnim.
Dva puta razmisli
Prvo, ne znaš zašto je ona jedino dete. Na osnovu toga kako postavljaš to pitanje, pretpostavljam da nikada nisi doživela tragediju. Prava tragedija, jer da ste imali, dvaput bi razmislili pre nego što kažete takvu naizgled bezopasnu rečenicu. Tragedija pobačaja. Tragedija gubitka deteta. Tragedija da ne želim biti majka, ali društvo ili okolnosti to zahtevaju od nas. Ili u mom slučaju, tragedija desetogodišnje borbe s neplodnošću.
Da, nebo i brdo novca datog na tretmane (ne računajući beskrajne injekcije hormona i bolne operacije) blagoslovili su me ovim prekrasnim, slatkim anđelom. Neplodnost je tragedija mog života. Ali onaj koji je čudesno završio sa zdravim detetom. Imam više sreće od mnogih u mojoj situaciji. Zauvek sam zahvalna i nisam mogla tražiti više. Ona je čudo. Ja fizički i ekonomski ne mogu imati drugo. To je surova stvarnost na koju se moram privići.
Drugo, molim te nemoj to govoriti da te moja ćerka čuje. Tvoj neosetljivi komentar potkopava osećanja moje devojčice. Da, ona je tek dete, ali tvoj ponizni ton čini tvoje značenje sasvim jasnim. Čak i trogodišnjak ima dovoljno iskustva da prepozna da to nešto nije savim u redu. Moja ćerka je ljudsko biće s osećanjima. I u stvari, umesto da se potapšate po leđima jer ste bili u stanju razmnožiti se više puta, odvojite koji trenutak da naučite sina da nije lepo bacati kamenje na ljude. Ovo je samo misao.
Osim toga, da li ti je palo na pamet da je ovaj komentar mogao moju ćerku, da ga je čula, naterati na razmišljanje da nešto nije u redu s našom porodicom?
Nismo li savršena, srećna porodica, baš ovakva kakva jesmo? Onda pre nego što drugi put postavite ovo pitanje, razmislite!