Ako treba da birate između vikanja na decu i gutanja velikog besa…

26 maja, 2021

Viknite!

Greške pravimo svi. Na poslu, u komunikaciji sa prijateljima, u vaspitanju dece. Ovo poslednje nam je, ipak, svima najvažnije.

Mnoge mame, pa i tate, na kraju dana preispituju sebe. Razmišljaju o tome da li su bili pravedni prema svojoj deci. Jesu li možda bili prestrogi? Retki su oni koji će leći u krevet posle napornog dana i pomisliti “E, neka sam se danas izvikala na njega zbog one vaze! Naučiće ovog puta!”

Ti roditelji koji se preispituju često su oni koji ulažu najveći trud. Ipak, kao i u svemu, i u preispitivanju treba imati granicu. Griža savesti zbog nečeg što ste rekli ili uradili neće vam pomoći da budete bolji. Ali razumevanje sebe i onoga što vas je možda nateralo da danas vičete na dete ili ga pljesnete po guzi, verovatno hoće.

Potpuno je legitimno podići glas u pojedinim situacijama. Uozbiljiti ton i pokazati detetu da ono što govorite, zaista i mislite. Pokušaj da uvek budete smireni i pritisak koji osećate da na dete ne smete vikati da mu ne biste stvorili traumu, može vas dovesti do toga da u sebi čuvate bes. A taj neispoljeni bes dete oseća i, gle čuda, ponaša se još i gore.

Deca žele vašu emociju. Žele da budete iskreni. Ne žele da im kroz zube, smireno, dok u sebi kipite od besa, govorite kako njihovo ponašanje nije bilo u redu i pitate ih kako bi sad to mogli da poprave. A najradije biste dreknuli da vas i komšije čuju.

Ako je dete slomilo vazu nakon što ste mu tri puta ponovili da u kući nema igre loptom – da, razbesnećete se i vikaćete. To vikanje nije vaspitanje, to vikanje je zato što ste ljudsko biće koje nema neograničeno strpljenje. I to vikanje (ako nije vređanje deteta i ponižavanje) neće ostaviti detetu traumu.

Meni su se ovakve situacije dešavale. Odnela bih besno loptu na terasu, rekla da je ne traže 10 dana, vikala da sam tu vazu jako volela i sad je više nemam. Oni bi se pokunjili i plakali. Ja bih bila ljuta neko vreme. Onda bi oni došli i rekli “mama izvini”, a ja bih rekla: “izvinite i vi, nije trebalo onako da vičem.” Pričali bismo o tome zašto treba slušati mamu kad nešto od njih traži. Zašto sam vikala. I to je to. To je roditeljstvo ljudskih bića.

Onih koji imaju emocije, pokažu ih, priznaju grešku. Iako znaju da ćete je verovatno ponoviti, deca će mnogo naučiti – da su greške ljudske, da vikanje ne znači da ih ne volite, da je vaša ljubav bezuslovna i da je u redu izviniti se kada grešite.

Kao što deca uče, i mi učimo. Ako budete malo proučavali to kako se deca ponašaju, saznaćete da je ispitivanje granica, igranje u kući, penjanje po krevetima, istraživanje onih stvari koje se vama čine opasnim – ponašanje ZDRAVOG deteta. Ako to sebi budete ponavljali, biće vam lakše svaki sledeći put kad dete nešto loše uradi, iako ste mu mnogo puta lepo rekli da to ne sme, da odreagujete smireno.

I opet, bez obzira na to, vikaćete. Još mnogo puta. Nekad, kad baš ne znate šta biste, možda ćete ih i udariti po guzi. Ni to nije vaspitanje. Ali govori da ste vi ljudsko biće. I sve dok to razumete – da udarac nije vaspitni metod već rezultat toga što ste samo čovek koji ima pravo da nema neograničeno strpljenje, čovek koji ume da kaže i izvini – vi ste dobar roditelj.

A najvažnija stvar na kraju dana je da budete sigurni, potpuno sigurni, da je vaše dete zaspalo bez trunke sumnje da ga tata i mama vole uvek. I kad viču.

A. C.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama