Викните!
Грешке правимо сви. На послу, у комуникацији са пријатељима, у васпитању деце. Ово последње нам је, ипак, свима најважније.
Многе маме, па и тате, на крају дана преиспитују себе. Размишљају о томе да ли су били праведни према својој деци. Јесу ли можда били престроги? Ретки су они који ће лећи у кревет после напорног дана и помислити “Е, нека сам се данас извикала на њега због оне вазе! Научиће овог пута!”
Ти родитељи који се преиспитују често су они који улажу највећи труд. Ипак, као и у свему, и у преиспитивању треба имати границу. Грижа савести због нечег што сте рекли или урадили неће вам помоћи да будете бољи. Али разумевање себе и онога што вас је можда натерало да данас вичете на дете или га пљеснете по гузи, вероватно хоће.
Потпуно је легитимно подићи глас у појединим ситуацијама. Уозбиљити тон и показати детету да оно што говорите, заиста и мислите. Покушај да увек будете смирени и притисак који осећате да на дете не смете викати да му не бисте створили трауму, може вас довести до тога да у себи чувате бес. А тај неиспољени бес дете осећа и, гле чуда, понаша се још и горе.
Деца желе вашу емоцију. Желе да будете искрени. Не желе да им кроз зубе, смирено, док у себи кипите од беса, говорите како њихово понашање није било у реду и питате их како би сад то могли да поправе. А најрадије бисте дрекнули да вас и комшије чују.
Ако је дете сломило вазу након што сте му три пута поновили да у кући нема игре лоптом – да, разбеснећете се и викаћете. То викање није васпитање, то викање је зато што сте људско биће које нема неограничено стрпљење. И то викање (ако није вређање детета и понижавање) неће оставити детету трауму.
Мени су се овакве ситуације дешавале. Однела бих бесно лопту на терасу, рекла да је не траже 10 дана, викала да сам ту вазу јако волела и сад је више немам. Они би се покуњили и плакали. Ја бих била љута неко време. Онда би они дошли и рекли “мама извини”, а ја бих рекла: “извините и ви, није требало онако да вичем.” Причали бисмо о томе зашто треба слушати маму кад нешто од њих тражи. Зашто сам викала. И то је то. То је родитељство људских бића.
Оних који имају емоције, покажу их, признају грешку. Иако знају да ћете је вероватно поновити, деца ће много научити – да су грешке људске, да викање не значи да их не волите, да је ваша љубав безусловна и да је у реду извинити се када грешите.
Као што деца уче, и ми учимо. Ако будете мало проучавали то како се деца понашају, сазнаћете да је испитивање граница, играње у кући, пењање по креветима, истраживање оних ствари које се вама чине опасним – понашање ЗДРАВОГ детета. Ако то себи будете понављали, биће вам лакше сваки следећи пут кад дете нешто лоше уради, иако сте му много пута лепо рекли да то не сме, да одреагујете смирено.
И опет, без обзира на то, викаћете. Још много пута. Некад, кад баш не знате шта бисте, можда ћете их и ударити по гузи. Ни то није васпитање. Али говори да сте ви људско биће. И све док то разумете – да ударац није васпитни метод већ резултат тога што сте само човек који има право да нема неограничено стрпљење, човек који уме да каже и извини – ви сте добар родитељ.
А најважнија ствар на крају дана је да будете сигурни, потпуно сигурни, да је ваше дете заспало без трунке сумње да га тата и мама воле увек. И кад вичу.
А. Ц.