Када се пре неких сто година полазило у школу, ђаци су полагали много лепу заклетву. Обећавали су да неће уништавати дрвеће и газити траву, пљувати на под у школи, нити било где друго, наносити каквог квара тарабама, бацати хартије ни ђубре по улици. Заклињали су се да ће бити учтиви, штити птице и бити искрени и честити грађани. Онда су се после тога наши родитељи заклињали да ће бити верни синови своје домовине, тада ФНРЈ, да ће чувати братство и јединство наших народа, и све то – за домовину, с Титом, напред! Ајде, де…
Ми, рођени нешто касније, смо мало порадили на тексту али је аранжман мање-више остао исти – заклињали смо се да ћемо поштовати родитеље и старије, марљиво учити и радити и бити верни и искрени другови који држе дату реч, да ћемо волети нашу самоуправну домовину, тада већ СФРЈ, па онда опет рефрен о братству-јединству, идејама за које се борио друг Тито, и на крају обећање да ћемо ценити све људе света који желе слободу и мир. Лепо.
Недуго затим, порушили смо многе тарабе, посекли шуме, штошта попљували а понајвише братство и јединство, и решили да кренемо све испочетка. Данас се прича завршава на томе да дете обећа да ће вредно учити. Како је кренуло, за коју годину биће довољно да се закуне да ће ту и тамо долазити у школу и да ће се уздржати од вршњачког насиља, кад год то прилике и узаврели млади темперамент дозволе. Ал’ добро, да не мрачим. Ионако смо се у понедељак исплакали – за све паре.
Е сад, опет ће неко рећи како сам носталгична, ал’ некад се, бре, тачно знало како се полази у школу. Баба списка пола пензије на ”Жеље, честитке и поздраве”, да путем Радио Шумадије и удружених радио станица унуку пожели срећан полазак у први разред, којом другом песмом него ”Мамино прваче”, у извођењу Сиде Марковић.
Ако остане пара, деда се надовеже с ”Буди ми најбољи ђак” Снежане Ђуришић, по принципу – што више емитовања, то боље, јер џаба је деран кренуо у школу ако цело село није обавештено. После тога те одведу у варош и купе ганц нове ципеле. Мрдни прст, каже мајка. Јел’ жуља..? Не жуља. Добро, дајте број веће да може и на дебелу чарапу. Купе ти успут торбу у јединој продавници мешовите робе и то не да бираш и извољеваш, него ону браон кожну с два заџепка и ај’ здраво. Књиге добијеш од сестре, увијеш у нови пак папир и вози. До следеће године нико те и не пита како ти је у школи и треба ли ти штогод. Одведу те првог дана за руку, кажу ”сад знаш где ти је школа” и то је то.
Ово данас – зло и наопако. Не зна се ко је више полудео, дал’ ми или деца. Прво – ранац се бира данима. Чврсто решиш да купиш анатомски, а вратиш се кући шљаштећим који није видео а од анатомије. Онда следе свеске. Шеснаест на коцкице, осамнаест на линије и девет без линија. И још три четири, да има за вежбање. Онда перница, ал’ не било која, него на три спрата, да може да стане дванаест дрвених бојица, исто толико фломастера, осам обичних оловака, резач, гумица, лењир, шестар а по потреби и ужина. Е онда треба ликовно. Блок број тај и тај и једно шест четкица, велико паковање темпера, палета, брате мили – ко да ће сви Рембранти да буду. Музичко – металофон или она блок флаута у народу познатија као фрула. Ако већ можете да бирате, купите металофон јер кад почне да вежба, фрула ‘оће да удара у мали мозак.
Физичко – такође треба фулл опрема, црни шорц, бела мајица, ал’ не она бела што добијеш к’о узорак уз осам кила прашка за веш и тако то него бела-бела без иједне апликације.
Ако књиге већ нису набављене преко школе, чека те обилажење барем пет књижара у граду. И чекање у реду испред истих. Па у једној имају читанку, ал’ радне свеске се продале. А у другој имају математику, ал’ збирка задатака стиже тек прекостура. О наслеђивању књига нема говора, јер сваке године уче из различитих. Чак и ако се потрефи па нађеш старе књиге које одговарају новом ђаку, дете принципијелно одбија да учи из старих јер су ижврљане. Али зато, кад купиш све што се купити може, помислиш – добро, сад могу да одахнем. Јесте, ал’ мало сутра. Јер журка тек почиње.
Први дан – изостани с посла, трчи у школско, сликај га, постави на фејс, објави да си поносна мајка ђака првака, упознај учитељицу, распитај се ко је, каква је, има ли деце, намерава ли да рађа, упиши у дневни боравак, информиши се о храни коју тамо добијају, оснуј савет родитеља и покрени петицију да се забрани маргарин за школске ужине (и треба да се забрани), бори се против неправедних оцена, бори се да не седи с оним малим што стално омета, трчи на отворена врата, укључи се у секције, развијај му креативност, стварај радне навике, помажи да уради домаће, испитуј лекције, пакуј књиге уместо детета, јер он сваки пут нешто заборави, оправдавај часове, буди ујутро и по неколико пута, облачи, умивај, намештај крагну, вежи пертле, вози до школе или у најгорем случају носи ранац,”оће дете да се претури од оноликих књига”, моли учитељицу да га пита, да поправи оцену, ходај около с контролним, закинула га је за два бода, а оном малом што му је тата онај баја, дала пет. … Сачекај прво тромесечје, потом и први распуст.
Одахни. Узми ваздуха и зарони поново. Друго тромесечје па летњи распуст. и још једанаест пута толико. И то условом да имаш само једно дете. У међувремену, научи га да не ломи дрвеће, не гази траву, не пљује, да ђубре баца искључиво у канту, не ломи тарабе, штити птице и буде искрен и честит човек. Ово за искреност и честитост, додуше, не уписују у књижицу, али, кад мало боље поразмислим, на крају се само то и рачуна. Ако ту добијеш кеца, џаба ти таблица множења и квадратни корен и све. А сад ме извин’те, одох да видим шта имамо сутра за домаћи.
Пише: Дуда Алапача
Извор: Лепота и здравље