Kada se pre nekih sto godina polazilo u školu, đaci su polagali mnogo lepu zakletvu. Obećavali su da neće uništavati drveće i gaziti travu, pljuvati na pod u školi, niti bilo gde drugo, nanositi kakvog kvara tarabama, bacati hartije ni đubre po ulici. Zaklinjali su se da će biti učtivi, štiti ptice i biti iskreni i čestiti građani. Onda su se posle toga naši roditelji zaklinjali da će biti verni sinovi svoje domovine, tada FNRJ, da će čuvati bratstvo i jedinstvo naših naroda, i sve to – za domovinu, s Titom, napred! Ajde, de…
Mi, rođeni nešto kasnije, smo malo poradili na tekstu ali je aranžman manje-više ostao isti – zaklinjali smo se da ćemo poštovati roditelje i starije, marljivo učiti i raditi i biti verni i iskreni drugovi koji drže datu reč, da ćemo voleti našu samoupravnu domovinu, tada već SFRJ, pa onda opet refren o bratstvu-jedinstvu, idejama za koje se borio drug Tito, i na kraju obećanje da ćemo ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir. Lepo.
Nedugo zatim, porušili smo mnoge tarabe, posekli šume, štošta popljuvali a ponajviše bratstvo i jedinstvo, i rešili da krenemo sve ispočetka. Danas se priča završava na tome da dete obeća da će vredno učiti. Kako je krenulo, za koju godinu biće dovoljno da se zakune da će tu i tamo dolaziti u školu i da će se uzdržati od vršnjačkog nasilja, kad god to prilike i uzavreli mladi temperament dozvole. Al’ dobro, da ne mračim. Ionako smo se u ponedeljak isplakali – za sve pare.
E sad, opet će neko reći kako sam nostalgična, al’ nekad se, bre, tačno znalo kako se polazi u školu. Baba spiska pola penzije na ”Želje, čestitke i pozdrave”, da putem Radio Šumadije i udruženih radio stanica unuku poželi srećan polazak u prvi razred, kojom drugom pesmom nego ”Mamino prvače”, u izvođenju Side Marković.
Ako ostane para, deda se nadoveže s ”Budi mi najbolji đak” Snežane Đurišić, po principu – što više emitovanja, to bolje, jer džaba je deran krenuo u školu ako celo selo nije obavešteno. Posle toga te odvedu u varoš i kupe ganc nove cipele. Mrdni prst, kaže majka. Jel’ žulja..? Ne žulja. Dobro, dajte broj veće da može i na debelu čarapu. Kupe ti usput torbu u jedinoj prodavnici mešovite robe i to ne da biraš i izvoljevaš, nego onu braon kožnu s dva zadžepka i aj’ zdravo. Knjige dobiješ od sestre, uviješ u novi pak papir i vozi. Do sledeće godine niko te i ne pita kako ti je u školi i treba li ti štogod. Odvedu te prvog dana za ruku, kažu ”sad znaš gde ti je škola” i to je to.
Ovo danas – zlo i naopako. Ne zna se ko je više poludeo, dal’ mi ili deca. Prvo – ranac se bira danima. Čvrsto rešiš da kupiš anatomski, a vratiš se kući šljaštećim koji nije video a od anatomije. Onda slede sveske. Šesnaest na kockice, osamnaest na linije i devet bez linija. I još tri četiri, da ima za vežbanje. Onda pernica, al’ ne bilo koja, nego na tri sprata, da može da stane dvanaest drvenih bojica, isto toliko flomastera, osam običnih olovaka, rezač, gumica, lenjir, šestar a po potrebi i užina. E onda treba likovno. Blok broj taj i taj i jedno šest četkica, veliko pakovanje tempera, paleta, brate mili – ko da će svi Rembranti da budu. Muzičko – metalofon ili ona blok flauta u narodu poznatija kao frula. Ako već možete da birate, kupite metalofon jer kad počne da vežba, frula ‘oće da udara u mali mozak.
Fizičko – takođe treba full oprema, crni šorc, bela majica, al’ ne ona bela što dobiješ k’o uzorak uz osam kila praška za veš i tako to nego bela-bela bez ijedne aplikacije.
Ako knjige već nisu nabavljene preko škole, čeka te obilaženje barem pet knjižara u gradu. I čekanje u redu ispred istih. Pa u jednoj imaju čitanku, al’ radne sveske se prodale. A u drugoj imaju matematiku, al’ zbirka zadataka stiže tek prekostura. O nasleđivanju knjiga nema govora, jer svake godine uče iz različitih. Čak i ako se potrefi pa nađeš stare knjige koje odgovaraju novom đaku, dete principijelno odbija da uči iz starih jer su ižvrljane. Ali zato, kad kupiš sve što se kupiti može, pomisliš – dobro, sad mogu da odahnem. Jeste, al’ malo sutra. Jer žurka tek počinje.
Prvi dan – izostani s posla, trči u školsko, slikaj ga, postavi na fejs, objavi da si ponosna majka đaka prvaka, upoznaj učiteljicu, raspitaj se ko je, kakva je, ima li dece, namerava li da rađa, upiši u dnevni boravak, informiši se o hrani koju tamo dobijaju, osnuj savet roditelja i pokreni peticiju da se zabrani margarin za školske užine (i treba da se zabrani), bori se protiv nepravednih ocena, bori se da ne sedi s onim malim što stalno ometa, trči na otvorena vrata, uključi se u sekcije, razvijaj mu kreativnost, stvaraj radne navike, pomaži da uradi domaće, ispituj lekcije, pakuj knjige umesto deteta, jer on svaki put nešto zaboravi, opravdavaj časove, budi ujutro i po nekoliko puta, oblači, umivaj, nameštaj kragnu, veži pertle, vozi do škole ili u najgorem slučaju nosi ranac,”oće dete da se preturi od onolikih knjiga”, moli učiteljicu da ga pita, da popravi ocenu, hodaj okolo s kontrolnim, zakinula ga je za dva boda, a onom malom što mu je tata onaj baja, dala pet. … Sačekaj prvo tromesečje, potom i prvi raspust.
Odahni. Uzmi vazduha i zaroni ponovo. Drugo tromesečje pa letnji raspust. i još jedanaest puta toliko. I to uslovom da imaš samo jedno dete. U međuvremenu, nauči ga da ne lomi drveće, ne gazi travu, ne pljuje, da đubre baca isključivo u kantu, ne lomi tarabe, štiti ptice i bude iskren i čestit čovek. Ovo za iskrenost i čestitost, doduše, ne upisuju u knjižicu, ali, kad malo bolje porazmislim, na kraju se samo to i računa. Ako tu dobiješ keca, džaba ti tablica množenja i kvadratni koren i sve. A sad me izvin’te, odoh da vidim šta imamo sutra za domaći.
Piše: Duda Alapača
Izvor: Lepota i zdravlje