Пре него што дете може да се бави нечим на логичан начин, што види да раде одрасли, оно почиње да ради због својих разлога. При томе користи ствари у сврху која често одраслима није јасна. То се дешава код деце између једне и по и три године. Једном сам видела дете од једне и по године које је нашло уредно наслагане управо испеглане салвете. Узело је једну салвету и држећи је са највећом пажњом, са руком испод да се не одвије, однело је дијагонално преко собе до супротног краја, где је ставило на под рекавши: „Један.” Затим је отишло натраг истим путем, што је био знак да је вођено посебном усмеравајућом сензитивношћу. Узело је другу салвету и на исти начин је однело истим путем и ставило на прву опет рекавши: „Један.” Понављало је ово док није пренело све салвете. Затим их је на исти начин вратило на почетно место. Иако салвете више нису биле у савршеном стању како су биле остављене, све су и даље биле прилично лепо сложене. Срећом по дете нико од породице није био присутан током ове дуге активности. Колико често мала деца чују иза себе одраслог који виче: „Стани!
Остављај то!” И колико често су те мале, нежне руке ударене да би научиле да ништа не дирају!
Колико често мала деца чују иза себе одраслог који виче: „Стани! Остављај то!” И колико често су те мале, нежне руке ударене да би научиле да ништа не дирају!
Друга „основна” активност која децу фасцинира је вађење чепова из боца и враћање, посебно ако је чеп од стакла као што је то код бочица за парфеме. Деца воле и да подижу и спуштају поклопац држача мастила или поклопац неке велике кутије, да отварају и затварају врата и фиоке. Јасно је да често долази до сукоба између одраслог и детета око ових предмета који природно привлаче дете а забрањени су јер припадају мамином тоалетном столу или татином писаћем столу или су део намештаја у дневној соби. Овај сукоб изазива тантрум. Али оно што дете жели није баш та флаша или држач мастила. Оно би било задовољно и када би имало своје предмете који му омогућавају да вежба те исте покрете.
Ове и сличне основне активности, које немају спољни циљ, могу се сматрати првим нејаким напорима човека као радника. Неки од наших материјала који смо изумели за врло малу децу баш током овог периода развоја, као што су цилиндри који се ваде и враћају у отворе, зато имају универзални успех.
Идеја да бебу треба пустити да самостално делује лако је разумљива, али у пракси се сусреће са сложеним препрекама које воде порекло из подсвести одраслог. Често одрасли који би желео да пусти дете да слободно користи и помера предмете открива да не може да се одупре импулсима због којих управља дететовим активностима. Једна млада мајка у Њујорку је усвојила наше идеје и желела да их примени са њеним малим сином, који је имао две и по године. Једног дана видела је да носи бокал пун воде у салон, без посебног разлога. Видела је како се труди, како улаже напор у сваки корак, док истовремено себи понавља: „Буди пажљив, буди пажљив!” Бокал је био тежак и мајка није могла да се одопре пориву да му помогне. Узела је бокал и однела тамо где је дете хтело. Дечак се понижено расплакао, а мајка је била тужна јер је мислила да га је она растужила. Оправдала је себе говорећи да је, иако је знала да га покреће унутрашња потреба, осећала да не може да дозволи да се умара и толико времена троши на нешто што она може да уради за њега у тренутку.
Често одрасли који би желео да пусти дете да слободно користи и помера предмете открива да не може да се одупре импулсима због којих управља дететовим активностима.
„Знам да сам погрешила”, рекла ми је, питајући ме за савет скоро као болесник који пита доктора како може да оздрави. Размислила сам о другом аспекту овог проблема, жељи да се заштити имовина. Питала сам је да ли има скупоцен порцелански сервис, са лаганим шољама. Саветовала сам да пусти дете да носи једну од тих шоља и види шта ће се десити. Послушала је мој савет и касније ми испричала да је њен мали син носио шоље са великом пажњом, застајући на сваком кораку, док их није донео на одредиште. Она је била растрзана између два осећаја: радости што је дете запослено и бриге због шољица. Али је допустила детету да заврши то што га је тако страсно привлачило и изгледало неопходно за његово психичко здравље.
У другој прилици дала сам малој девојчици од годину и по пајалицу за брисање прашине. Села је и са великим задовољством чистила разне мале предмете. Али њеној мајци било је тешко да разуме зашто такве предмете треба да даје малом детету, јер су деловали чудно за њен узраст.
Одрасли који не разуме значај инстинкта ка раду код детета изненађен је његовим појављивањем. Он увиђа да мора много да се жртвује и одрекне нечега од своје личности и окружења, што није уобичајено за свакодневни друштвени живот. У окружењу одраслог дете је споредно биће. Али потпуно га искључити из окружења као што се данас ради, значи спречити његов развој, баш као да му није дозвољено да научи да говори.
Одрасли који не разуме значај инстинкта ка раду код детета изненађен је његовим појављивањем.
Решење овог сукоба је у припреми одговарајућег окружења у коме дете може да испољи своје тенденције више врсте. Када изговори своју прву реч нема потребе да се било шта посебно припрема за њега јер је његов бебећи глас у кући добродошао звук. Али рад његових малих руку захтева подстицај, „мотиве активности” у виду одговарајућих предмета. Тада можемо видети малу децу како се баве стварима које захтевају импресиван труд, понекад већи од онога што сматрамо физички могућим. Имам једну фотографију на којој мала Енглескиња носи велику векну хлеба, тако велику да је претешка за њене руке, па ју је подупрла телом. Она хода тела забаченог уназад па не види куда хода. На слици видимо и пса који је не испушта из вида. Он је напет као да ће јој понудити помоћ. У позадини су одрасли, који мора да су уложили велики напор да себе спрече да не отрче и узму векну из њених руку.
Понекад врло мала деца у одговарајућој средини развијају вештину и прецизност у свом раду толику да изазивају наше дивљење.
Тајна детињства, Монтесори, корицеОдломак из књиге “Тајна детињства” Марије Монтесори
Извор: Детињарије