Masaru Ibuka, osnivač Sonija: Karakter i potencijal deteta nisu urođeni

novembar 1, 2019

“Nijedno ljudsko biće ne rađa se pametno niti glupo. Stimulacija ćelija mozga između rođenja i treće godine je ono što je presudno za njegovu budućnost.”

Ovo je tvrdio Masaru Ibuka (1908-1997), osnivač tehnološkog giganta Sony i njegov počasni predsednik do kraja života. Zahvaljujući fleksibilnoj poslovnoj filozofiji i inovativnim patentima, Ibuka uspeva da pretvori svoje skromno preduzeće u ekonomsko čudo koje oživljava Zemlju izlazećeg sunca. Ono što je još zanimljivije je da je Masaru Ibuka inovator u drugom području – obrazovanju i obuci beba, što malo ljudi o njemu zna.

On insistira na tome da je neke veštine nemoguće razviti ako ih deca nisu savladala u najranijem detinjstvu. Štaviše, ako je dete odgajano u okruženju koje je prvobitno bilo neprijateljsko njegovim potrebama, ono se nikada neće razviti na zadovoljavajući način, odnosno neće ostvariti svoj puni potencijal. A najmlađi imaju gotovo neograničen kapacitet za učenje. Za dva, tri ili četiri sata, deca usvajaju nova znanja bez svesnog napora. A roditelji ne bi trebalo da se ustručavaju da podstaknu radoznalost svoje bebe.

Masaru Ibuka napisao je i knjigu pod nazivom “U vrtiću je već kasno” (Kindergarten is too late).

(Postoje istraživanja koja se oštro protive tome da se dete rađa kao “tabula raza”, ali verujemo da će vam biti interesantno da pročitate i jedan zanimljiv stav jednog od najuspešnijih ljudi svih vremena)

Evo izvoda iz knjige:

“U školi smo svi imali drugove koji su uvek bili najbolji, ne ulažući vidljive napore, i one koji su, uprkos napornom radu, bili uvek najslabiji u razredu.

Učitelji su nam govorili da intelekt nema nikakve veze sa nasleđem i da uz mnogo napornog rada i upornosti svako može uspeti.

Što se mene tiče, verujem da potencijal i karakter pojedinca nisu urođeni, već su uspostavljeni u određenoj tački rasta. Godinama se raspravlja o ulozi nasleđa, a s druge strane, ulozi obrazovanja i podsticaja koje pojedinac dobija od rođenja. Tek nedavno je teorija dozvolila da se problem razjasni.

Istraživanjem u oblastima fiziologije mozga i dečje psihologije, naučnici su uspeli da dokažu da je razvoj inteligencije funkcija zbira eksperimenata izvršenih između rođenja i tri godine, ili drugim rečima, razvojnog perioda ćelija mozga. Stoga se nijedno ljudsko biće ne rađa pametno ili glupo. Stimulacija ćelija mozga između rođenja i treće godine je presudna za njegovu budućnost.

Zato se o svemu odlučuje pre vrtića.

Sva deca mogu uspeti ako se sledi dobar način podučavanja

Neki čitaoci će se bez sumnje zapitati zašto sam, kao inženjer i predsednik kompanije, uključen u razvoj male dece. Postoji nekoliko razloga za to. S jedne strane, oni su „opšti“ – lično, ja sam veoma zabrinut zbog pobune mladih i pitam se da li je razlog delom obrazovanje koje su dobili – a sa druge, „lični“, jer imam mentalno zaostalo dete. U to vreme nisam znao da bi pravi trening od rođenja mogao da mu pomogne da napreduje mnogo, uprkos invaliditetu. Razumeo sam to zahvaljujući dr Suzuki, koji kaže da je „svako dete sposobno da se razvija pravilno ako se pravilno trenira“. Lično sam bio svedok izvanrednih rezultata koje je postigao sa svojom malom djcom učeći ih da sviraju violinu. Ovo je metoda koju je nazvao treningom talenata. Mogu samo gorko da žalim što nisam uspeo da pomognem svom detetu.

Posmatrajući mlade danas, počeo sam da razmišljam o značenju obrazovanja i razlozima zbog kojih naš sistem proizvodi toliko agresije i nezadovoljstva. U početku sam mislio da su problem nesumnjivo univerziteti, ali tada sam otkrio da je i srednjoškolski sistem loš. Konačno, činilo mi se da su je podjednako “kriv” i srednjoškolski i period osnovnog obrazovanja, da bih konačno zaključio da je kasno već u vrtiću. Tako sam se neočekivano pridružio ideji doktora Suzukija i njegovih sledbenika, ideji koju oni pokušavaju da sprovedu u praksi.

Poznata metoda dr Suzukija postoji već trideset godina. Pre toga, gospodin Suzuki predavao je u tradicionalnim osnovnim školama i srednjim školama, a potom su ga pogodile razlike u napretku učenika. Kad sam shvatio da je njegova metoda savršeno primenljiva u svim disciplinama, počeo sam dublje uranjati u problem razvijanja najmlađih.

Često me pitaju da li je moj cilj „proizvesti“ genija.

Odgovor je, naravno, ne. Jedina svrha ove metode je da odgaja i obrazuje dete pomažući mu da stekne zdrav duh i zdravo telo tako da postane uravnotežena odrasla osoba.

Svi ljudi su rođeni jednaki ako ne trpe specifični invaliditet. Učenje je ono što neka decu čini pametnom i smirenom, a drugu manje pametnom i agresivnom. Tvrdim da ako dete u prvo vreme dobije ono na što ima pravo, normalno će odrasti i imati živahan um i dobro oblikovanu ličnost.

Kažu da su do pete godine ličnost i karakter već formirani. Pet godina nije mnogo u jednom životu. Ali ako prihvatimo da lik neke osobe utiče na ceo njen život, shvatamo koliko su vitalne ove godine i koliko su nepažljivi roditelji širom sveta.

Verujem da je osnovni cilj ranog razvoja sprečavanje takvih dramatičnih pojava. Usmeravanje deteta da sluša dobru muziku ili da uzme časove violine ne čini ga muzičkim genijem; podučavanje stranog jezika ne znači da želimo da ga pretvorimo u sjajnog lingvistu. To je samo tehnika čija je svrha da izazove rast beskonačnog potencijala koji dete nosi u sebi i da poveća njegovo lično zadovoljstvo.

Dečja nezrelost igra presudnu ulogu

Polazište mojih razmišljanja o ranom razvoju je beskonačni potencijal koji novorođenče ima.

Pri rođenju, beba je potpuno nenaoružana; zato su njene sposobnosti tako velike. Poznato je da je ljudska beba pri rođenju mnogo manje razvijena od ostalih životinja. Štene, majmun, ždrebe znaju da ustanu, čak i da ostanu na nogama i hodaju maltene čim se rode. Zoolozi procenjuju da dete ima zaostajanje od deset do jedanaest meseci u poređenju s drugim sisarima. Taj se zaostatak pripisuje uspravnom hodu ljudske vrste. Nakon što je muškarac naučio da hoda na dve noge, plod nije mogao da se transplantira u matericu majke do svog konačnog sazrevanja. Stoga se dete rađa u stanju potpune zavisnosti. Pri rođenju, njegov mozak podseća na čistu belu ploču.

Upravo ono što ćemo napisati na toj ploči će odrediti detetove sposobnosti.

U uzrastu od tri godine “moždani krugovi” su već formirani

Ljudski mozak ima milijardu i četiri stotine miliona ćelija. Kod novorođenčadi velika većina njih još uvek nije „operativna“ i, kako pokazuju nedavne studije, moraju da sačekaju tri godine da bi „proradile“.

Pri rođenju, svaka ćelija je odvojena i drugačija od ostalih. Zahvaljujući mikroskopskim fotografijama snimljenim pri rođenju, otkriveno je da kako se mozak razvija, pojavljuju se pravi mostovi koji povezuju ćelije jednu s drugom. Drugim rečima, ćelije reaguju na podatke koji dolaze spolja i koreliraju uz pomoć čula. Proces je potpuno isti kao i za tranzistore elektronskih uređaja. Tranzistori mogu da funkcionišu samo u kolu sa drugim tranzistorima. Ćelije mozga uče da uspostave najbržu vezu između rođenja i treće godine. Tokom njihovog razvoja povećava se kapacitet mozga. U prvih šest meseci nakon rođenja mozak je kao odrasla osoba dostigao 50% svog potencijala.

Najvažnija sposobnost mozga, a to je da hvata stimulanse iz spoljašnjeg sveta, da formira sklopove i pamti ih, je ono što nazivamo „hardverom“ i od toga zavisi sav dalji razvoj. Vrlo sofisticirane funkcije kao što su misao, snaga volje, kreativnost i emocionalnost razvijaju se nakon treće godine, koristeći sposobnosti već formirane u tom uzrastu.

Stoga, ako „hardver“ ugrađen u prve tri godine nije dovoljno stabilan, apsurdno je stalno pritiskati kontrolno dugme, baš kao što bi bilo besmisleno i želeti da računar niskog ranga radi kako bi dao dobre rezultate.

Bebina stidljivost dokaz je da se razvija njena “šematska” kognitivna sposobnost

Sa šest meseci beba postaje stidljiva. Počinje da prepoznavaje one koji su mu bliski, poput oca i majke, ali snažno odbija one koji su mu nepoznati.

Tradicionalni trening kombinuje trenutke strogosti i tolerancije

I danas mnogi “progresivni” psiholozi i vaspitači smatraju da je monstruozno baviti se ranim razvojem deteta. Oni su mišljenja da će „podsticanjem mladog mozga“ mučiti dete bespotrebno i da bi mu trebalo dozvoliti da raste kako želi. Roditelji širom sveta su pod uticajem ovog trenda i marljivo slede slične „prirodne“ principe.

Deca odrastaju i idu u vrtić. A onda odjednom roditelje odluče da je vreme da se dete uozbilji i nameću svojoj deci veoma strogu politiku. Roditelji “mekog pamuka” odjednom su postali pravi tirani koji maltretiraju svoju decu.

Mišljenja sam da od početka moramo biti i strogi i nežni. Zatim, kada je dete već razvilo svoju ličnost, trebalo bi da poštujemo i njegovu volju.

Izvor: economy.bgnmd.bg

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama