Медаље, трофеји, значке и дипломе за „труд“ и „учешће“ сада прекривају зидове соба наше деце.

За коју годину, када наша деца буду старија, жалиће се да смо их превише волели, да их нисмо научили како да зараде за живот, како да располажу новцем, да смо их требали пуштати да праве више грешака


Носили смо кључеве од стана око врата, ишли пешке сами у школу и враћали се у празну кућу јер су нам родитељи још били на послу. Прелазили смо раскрснице да бисмо купили жвакаће гуме у облику цигарете сићом коју смо чували у празним конзервама.

Наша игралишта су била оближња градилишта, хрпе земље, локве са жабама, које смо скупљали као кућне љубимце. Пењали смо се на дрвеће, долазили кући блатњави, прескакали комшијске ограде. Лети смо ходали боси, табани су нам били црни као угаљ, а прљавштина нам се скупљала под ноктима. Скејт, ролери и бицикли дефинисали су наше границе – наши родитељи би се мрштили ако смо тражили да нас негде одвезу. Били су исувише заузети читањем новина, гледањем сапуница или испијањем пива са комшијама из хаустора.

У кућу смо улазили кад падне мрак, ни минуту раније.

Ми смо своју децу добили касно. Вероватно исувише касно. Сада смо раздражљиви, хронично ненаспавани родитељи од 40-и-кусур година. Тврдимо да нам није жао што смо чекали, јер смо морали прво да „изградимо каријеру” и желели да „уштедимо довољно новца”, мада знамо исувише добро да нити имамо значајне каријере, нити неку значајну уштеђевину.

Развозимо децу на плес, у музичку, на енглески, на пливање, на рођендане… Иако они у потпуности управљају нашим временом, ми тврдимо да их овакве активности чине комплетним личностима, друштвеним, образованим, креативним…

Ретко их губимо из вида. Они су наши млади изданци, пупољци који вире из наше стабљике, квалитет, трајност и боја њиховог цвета у потпуности зависи од нашег пажљивог, одмереног и промишљеног неговања. Трпамо их у носиљке као бебе, у колица као двогодишњаке, дајемо им мобилне телефоне да би пратили њихово кретање када су тинејџери.

Иако смо ми чували млађу браћу и сестре кад нам је било 9 година, (и наша одговорност је била само да их сачувамо живе), сада, као родитељи, плаћамо факултетски образоване бебиситерке, са положеном првом помоћи, писмима препоруке, провереним бекграундом, које не само да чувају нашу децу, већ са њима праве оригами, приређују представе, подучавају их филозофији и кинеском језику.

Награду би добило једно дете од нас 256, које је заиста стигло прво у трци, или је добило апсолутно највише бодова на испиту. Ми остали би изгубили. И то нам је било у реду.

Медаље, трофеји, значке и дипломе за „труд“ и „учешће“ сада прекривају зидове соба наше деце.

Ми смо јели храну из конзерви, кутија и замрзивача. Вечерали испред ТВ пријемника који је имао четири канала у функцији – три ако је падала киша. Са храном смо уносили све могуће боје за храну, адитиве и конзервансе. Своју дневну дозу витамина Ц узимали смо из Траубисоде. Нисмо смели рећи родитељима да нам се јело не свиђа, да га не желимо или да нисмо расположени за ту врсту хране. Морали смо помазати своје тањире, појести сваку мрвицу, у супротном бисмо слушали лекције о изгладнелој деци у земљама трећег света. Оно што не поједемо за вечеру добили бисмо за доручак наредног дана.

Као родитељи, својој деци сатима припремамо савршен оброк, без глутена, из домаћег узгоја, органски…

Као деца, обављали смо кућне послове. Рибали смо линолеумске подове, слагали веш, рибали wц шоље, пеглали завесе или прали аута. Обављали смо ове послове зато што су наши родитељи „тако рекли“, зато што су наши родитељи имали кичму, јер су били диктатори којих смо се бојали. Готово никад нисмо добијали новац за кућне послове. Да би зарадили новац, морали смо продавати сладолед, прати шофершајбне на бензинским пумпама, разносити новине…

Наша деца добијају џепарац само зато што постоје. Они су исувише заузети да би имали праве послове. Они имају непрегледан избор пред собом. Њихово детињство личи на швески сто у алл-инцлусиве аранжману. Могу бирати и како ћемо их казнити – да ли ће ићи у своју собу или ћемо им нешто забранити…? Али као да је то уопште битно, они и не знају значење речи „не“.
Наши родитељи су се држали подаље од школе, веровали су нашим наставницима и препуштали им бригу о нашем образовању. Нису се писале петиције када цело одељење добије јединицу из теста.

Нико од нас није био надарен.

Сва наша деца су надарена.

За коју годину, када наша деца буду старија, жалиће се да смо их превише волели, да их нисмо научили како да зараде за живот, како да располажу новцем, да смо их требали пуштати да праве више грешака, да их мало више буде срамота. Жалиће се да им је требало више правила, више независности и мање нашег „пријатељства“, мање времена пред екраном, мање структуре, мање параноидних интернет линкова…

Аутор: Ањали Ењети

Извор:  Buka