Овај текст је посвећен родитељима који школу виде као установу која им служи да се одморе од сопствене деце.
Као дежурни наставник, на великом одмору у дворишту школе наслушам се разних прича, пише Анес Осмић за Школегијум.
Отац доводи ћерку у школу. Први или други разред. Пролазе поред мене и чујем како девојчица говори оцу да чим крочи у школско двориште почне да је боли стомак.
Групица осмака расправља о томе зашто наставница ликовног није хтела да узме поклон за Осми март. Да ли су погрешили у одабиру цвећа или је она само тако чудна? Коментаришу и како увек долази у истој одећи у школу. Опере ли она то икада? – питају се кроз смех.
За мене увек шапућу: То је онај нови наставник.
Наставницу немачког и ове седмице презиру. Опет је пола разреда добило јединице. Жалићемо се и педагогу и директору. Моја мама каже ићи ћемо, ако треба, и до Министарства.
Највећу пажњу привуче ми ученица која кроз игру говори другарици до себе: Ма мене мама шаље у школу само да јој не сметам у кући.
Подстакнут овом реченицом, питам ученице и ученике на часу зашто долазе у школу.
Зато што морамо – одговор је већине.
А зашто морате? Шта то што се мора добијате у школи?, питам их.
Ученица одговара: Добар број бодова на матури.
Зашто је важно имати добар број бодова на матури?, питам опет.
Да бих уписала добру средњу школу, одговара.
А кад упишеш и завршиш добру средњу?
Онда можемо да упишемо добар факултет, чујем неке од њих.
Зашто је важно уписати добар факултет?
Да можемо наћи добар посао и имати пара, одговара њих неколико.
И шта с тим? Зашто је важно наћи добар посао и имати пара, шта нам то доноси у животу?, питам.
Мук у разреду. Нико од деце није споменуо како иде у школу да би постао паметан, духовит, спретан, мудар, јер је ту срећан, задовољан…
Ове су вредности изгледа одавно истиснуте из нашег образовања и остало је само, као из истрошене пасте за зубе, да исцедимо што више бодова на матури, која ће децу довести до доброг посла и пара. То што ће деца, можда, на тај посао ићи с највећом муком и што ће и са свим парама опет бити највећи сиромаси никог не занима, посебно не њихове родитеље.
Шта вам родитељи кажу када кренете у школу? Зашто вас шаљу овде сваки дан?
Мени моји не кажу ништа. Да будем добра и слушам наставнице. Да не правим проблеме. Иди да и ја мало душом одахнем! – неки су од одговора деце, а ја се питам када се то школа претворила у установу која је добра за децу само јер их чува да не буду на улици, установу у којој ће наставници чувати децу док родитељи мало одахну душом.
Колегиница која ради у продуженом боравку говори како велики број родитеља касни да покупи децу из продуженог. Када их пита зашто касне, наводе још неке обавезе које су требали обавити. Неке маме буду искрене па кажу да оду у шопинг после посла, на кафу, у куповину намирница.
Имам неколико мајки које редовно због неке фрке на послу касне по пола сата да покупе децу. Можда бих и ја некад после посла отишла на кафу, али не могу децу да оставим саму. Деца, обучена и спакована, знају некад и по пола сата да чекају родитеље. Питам се да ли они стварно желе ту децу кући? Када се жалим директору, он каже: Родитељи то плаћају, прича та моја другарица.
Родитељи би требало да размисле и искрено себи одговорити зашто шаљу децу у школу:
а. да би деца имала све петице у књижици, којима ће се хвалити на друштвеним мрежама;
б. зато што не знају ни сами како да изађу на крај с њима;
ц. да би се одморили и узели време само за себе;
д. да би деца нешто научила;
е. да би их наставници и наставнице одгајале како да буду добри и одговорни људи;
ф. да их наставници уче зашто човека све може болети стомак
Родитељи који су на претходно питање одговорили са а, б, ц, е или ф треба да буду свесни да наставнице и наставници нису суперхероји који су ту да чешкају њихове сујете, него да заједно с родитељима децу науче основним стварима из предмета које предају, те да их науче неким основним васпитним вредностима и правилима. Васпитање и образовање деце не престају изласком из школе. Деца су ипак на крају дана деца својих родитеља, а у школи – ученице и ученици својих наставница.
Никада ниједан родитељ није дошао да ми каже како његово дете учим нешто погрешно, попут тога да је Земља равна плоча или да му за субјекат кажем да је предикат. Али је много родитеља који, када дете добије оцену која се не допада њиховом егу, стану у први ред да муче и наставнике и децу. Заборављају да је школа више од оцене, а бити родитељи више од слања детета у школу. Истовремено не смемо заборавити да нису ни сви наставници посвећени свом послу, као и то да постоји велики број родитеља који је посвећен својој деци. Ствар није црно-бела.
Као наставник често размишљам о томе како родитељи, када дете одведу код лекара, очекују да добију савет или лек, али не и да лекар тај исти лек даје њиховом детету, да разговара с њим и посвети му своје време, па не разумем зашто онда очекују да сав посао у вези с децом обаве наставници, док они седе у хладовини и хвале се како имају дивно дете?