Ovaj tekst je posvećen roditeljima koji školu vide kao ustanovu koja im služi da se odmore od sopstvene dece.
Kao dežurni nastavnik, na velikom odmoru u dvorištu škole naslušam se raznih priča, piše Anes Osmić za Školegijum.
Otac dovodi ćerku u školu. Prvi ili drugi razred. Prolaze pored mene i čujem kako devojčica govori ocu da čim kroči u školsko dvorište počne da je boli stomak.
Grupica osmaka raspravlja o tome zašto nastavnica likovnog nije htela da uzme poklon za Osmi mart. Da li su pogrešili u odabiru cveća ili je ona samo tako čudna? Komentarišu i kako uvek dolazi u istoj odeći u školu. Opere li ona to ikada? – pitaju se kroz smeh.
Za mene uvek šapuću: To je onaj novi nastavnik.
Nastavnicu nemačkog i ove sedmice preziru. Opet je pola razreda dobilo jedinice. Žalićemo se i pedagogu i direktoru. Moja mama kaže ići ćemo, ako treba, i do Ministarstva.
Najveću pažnju privuče mi učenica koja kroz igru govori drugarici do sebe: Ma mene mama šalje u školu samo da joj ne smetam u kući.
Podstaknut ovom rečenicom, pitam učenice i učenike na času zašto dolaze u školu.
Zato što moramo – odgovor je većine.
A zašto morate? Šta to što se mora dobijate u školi?, pitam ih.
Učenica odgovara: Dobar broj bodova na maturi.
Zašto je važno imati dobar broj bodova na maturi?, pitam opet.
Da bih upisala dobru srednju školu, odgovara.
A kad upišeš i završiš dobru srednju?
Onda možemo da upišemo dobar fakultet, čujem neke od njih.
Zašto je važno upisati dobar fakultet?
Da možemo naći dobar posao i imati para, odgovara njih nekoliko.
I šta s tim? Zašto je važno naći dobar posao i imati para, šta nam to donosi u životu?, pitam.
Muk u razredu. Niko od dece nije spomenuo kako ide u školu da bi postao pametan, duhovit, spretan, mudar, jer je tu srećan, zadovoljan…
Ove su vrednosti izgleda odavno istisnute iz našeg obrazovanja i ostalo je samo, kao iz istrošene paste za zube, da iscedimo što više bodova na maturi, koja će decu dovesti do dobrog posla i para. To što će deca, možda, na taj posao ići s najvećom mukom i što će i sa svim parama opet biti najveći siromasi nikog ne zanima, posebno ne njihove roditelje.
Šta vam roditelji kažu kada krenete u školu? Zašto vas šalju ovde svaki dan?
Meni moji ne kažu ništa. Da budem dobra i slušam nastavnice. Da ne pravim probleme. Idi da i ja malo dušom odahnem! – neki su od odgovora dece, a ja se pitam kada se to škola pretvorila u ustanovu koja je dobra za decu samo jer ih čuva da ne budu na ulici, ustanovu u kojoj će nastavnici čuvati decu dok roditelji malo odahnu dušom.
Koleginica koja radi u produženom boravku govori kako veliki broj roditelja kasni da pokupi decu iz produženog. Kada ih pita zašto kasne, navode još neke obaveze koje su trebali obaviti. Neke mame budu iskrene pa kažu da odu u šoping posle posla, na kafu, u kupovinu namirnica.
Imam nekoliko majki koje redovno zbog neke frke na poslu kasne po pola sata da pokupe decu. Možda bih i ja nekad posle posla otišla na kafu, ali ne mogu decu da ostavim samu. Deca, obučena i spakovana, znaju nekad i po pola sata da čekaju roditelje. Pitam se da li oni stvarno žele tu decu kući? Kada se žalim direktoru, on kaže: Roditelji to plaćaju, priča ta moja drugarica.
Roditelji bi trebalo da razmisle i iskreno sebi odgovoriti zašto šalju decu u školu:
a. da bi deca imala sve petice u knjižici, kojima će se hvaliti na društvenim mrežama;
b. zato što ne znaju ni sami kako da izađu na kraj s njima;
c. da bi se odmorili i uzeli vreme samo za sebe;
d. da bi deca nešto naučila;
e. da bi ih nastavnici i nastavnice odgajale kako da budu dobri i odgovorni ljudi;
f. da ih nastavnici uče zašto čoveka sve može boleti stomak
Roditelji koji su na prethodno pitanje odgovorili sa a, b, c, e ili f treba da budu svesni da nastavnice i nastavnici nisu superheroji koji su tu da češkaju njihove sujete, nego da zajedno s roditeljima decu nauče osnovnim stvarima iz predmeta koje predaju, te da ih nauče nekim osnovnim vaspitnim vrednostima i pravilima. Vaspitanje i obrazovanje dece ne prestaju izlaskom iz škole. Deca su ipak na kraju dana deca svojih roditelja, a u školi – učenice i učenici svojih nastavnica.
Nikada nijedan roditelj nije došao da mi kaže kako njegovo dete učim nešto pogrešno, poput toga da je Zemlja ravna ploča ili da mu za subjekat kažem da je predikat. Ali je mnogo roditelja koji, kada dete dobije ocenu koja se ne dopada njihovom egu, stanu u prvi red da muče i nastavnike i decu. Zaboravljaju da je škola više od ocene, a biti roditelji više od slanja deteta u školu. Istovremeno ne smemo zaboraviti da nisu ni svi nastavnici posvećeni svom poslu, kao i to da postoji veliki broj roditelja koji je posvećen svojoj deci. Stvar nije crno-bela.
Kao nastavnik često razmišljam o tome kako roditelji, kada dete odvedu kod lekara, očekuju da dobiju savet ili lek, ali ne i da lekar taj isti lek daje njihovom detetu, da razgovara s njim i posveti mu svoje vreme, pa ne razumem zašto onda očekuju da sav posao u vezi s decom obave nastavnici, dok oni sede u hladovini i hvale se kako imaju divno dete?