Metod lenjog roditeljstva i zašto je potreban u odgoju svakog deteta

Posted by Autor: Aleksandra Cvjetić 23. mart 2022.

Možda ste imali prilike da ispratite, možda i niste, ali se u poslednje vreme sve češće pominje termin „lenjo roditeljstvo“. To bi, otprilike, bilo nešto na suprotnoj strani štapa u odnosu na helikopter roditeljstvo i, dok mu ime sugeriše lenjost, ono je zapravo sasvim drugačije.

U čemu je, zapravo, štos sa lenjim roditeljstvom? Kako se to postaje lenj roditelj i šta biva sa decom tih roditelja?

Kad sam prvi put čula za taj termin, pomislila sam da je neko špijunirao moju porodicu petkom posle posla i škole.

To je, ukratko, vreme koje muž i ja provedemo u sedećem/ležećem položaju, dok čekamo da stigne pica koju smo poručili za večeru, dok razmišljam o gomili veša koja me čeka ovog vikenda, dok deca jurcaju po kući, a niko ih ne požuruje da se spremaju za krevet jer sutra rano ustaju.

U tim momentima osećam se samo kao nekakav poluprisutan supervizor, neko ko je zadužen samo da pazi da se niko (mnogo) ne povredi i da se ništa ne zapali. Svakako ne zvuči kao neko „dobro“ roditeljstvo. I često, baš baš često se ne osećam kao dobar roditelj. Dakle, u tim trenucima, ja sam roditelj i lenja sam. To je, valjda, lenjo roditeljstvo? Pa, ne sasvim.

Ali je rezultat zapravo sličan.

Lenjo roditeljstvo je kad svojoj deci namerno stvarate prilike da razvijaju osećaj za samostalnost, što će im podstaći samopouzdanje, nezavisnost i odgovornost. To je ono kad promišljeno odstupite kako biste dozvolili detetu da bije svoje bitke radije nego da požurite da rešite problem za njih. Ono kad ih pustite da otkriju koliko zapravo mogu sami, a da nisu bili ni svesni. A mogu mnogo!

Deca mogu imati velike koristi od ovog pristupa roditeljstvu. Ako roditelji uskaču uvek kada zadatak deluje preteško za dete ili im čak ne dozvoljavaju da sami uđu u situaciju koja je za njih potencijalno izazovna, deca gube šansu da upoznaju sve svoje sposobnosti i nauče šta zapravo mogu.

Dodatno, a u zavisnosti od uzrasta, deca mogu početi da internalizuju verovanje da su nesposobni – ako mama pritrčava u pomoć, to je sigurno zato što ona zna da ja to ne mogu sam. Ovakav osećaj, dalje, može povećati anksioznost i detetu može biti vrlo teško da se suoči sa sistemom izvan kuće, gde nema mame da uskoči u pomoć.

Kako se, onda, petak veče u mojoj kući razlikovao od lenjog roditeljstva. Pa, samo po nameri. Moja namera bila je da se odmorim od naporne nedelje, a namera roditelja koji svesno primenjuju lenjo roditeljstvo, da deca nauče da budu samostalna i razviju životne veštine. A rezultat je više ili manje sličan.

A odakle početi ako želite da budete „lenj roditelj“?

1. Kreirajte u svom domu „DA“ zonu i dozvolite im slobodu unutar nje

Pronađite u svojoj kući jednu zonu, ne mora to biti veliki prostor, gde će detetu biti dozvoljeno da slobodno istražuje SVE (što ga ne može ugroziti). Smestite tu rekvizite koji detetu mogu biti od koristi, a koji su u skladu sa uzrastom, te da ne zahtevaju vaš nadzor dok ih dete koristi. A onda se izmaknite i dozvolite detetu da istražuje.

U zavisnosti od detetovog karaktera i uzrasta, možda će im biti potrebno da budete fizički tu, blizu njih, ali poenta je u tome da ih u igri ne usmeravate i ne menjate tok. Pustite ih da se igraju onako kako žele. Odolite iskušenju da im pomognete ako se nešto muče da urade – igračka koju nikako da shvate kako se koristi ili jastuk koji nikako da nameste.

Dajte im vremena i prostora da obrade svoju frustraciju zbog toga što im nešto ne ide i reše problem. Upravo je to cilj – da nauče da su sposobni za mnogo više nego što im se čini.

2. Naviknite se na prirodne posledice

Kad detetu date odgovornost, to podrazumeva da prihvatate da će se povremeno dešavati da pogreše. Da ne urade ono što bi trebalo. Lenji roditelji ovo prihvataju, razumeju da bi deca trebalo da osete prirodne posledice svog ponašanja i od toga ih ne štite osim ako im je bezbednost ozbiljnije ugrožena.

Evo, recimo, zamislite jednog četvrtaka koji je sasvim sposoban da sebi sam spakuje užinu za školu kao i ranac. U većini slučajeva bi mama to radila za njega ili makar proveravala da li je sve spakovao i završio.

U slučaju lenjog roditeljstva, mama će po potrebi sprovesti sina kroz taj proces i pustiti ga da u buduće sam obavlja taj posao. Bez proveravanja da li je to uradio kako treba. Desiće se, gotovo sigurno, da dete nešto zaboravi. Opremu za fizičko, svesku iz matematike ili čak užinu.

I dok će većina mama biti u iskušenju da potrči svom mezimčetu u spas i ponese mu zaboravljene stvari, lenja mama će tom iskušenju odoleti. Ona zna da će njena ćerka moći i morati da se suoči sa prirodnim posledicama tog iskustva i da će joj to pomoći da sledeći put bude opreznija.

Ukratko, lenjo roditeljstvo je zapravo prelazak sa stava „Moram da uskočim i popravim stvari da moje dete ne bi zabrljalo“ na stav „Moram da se povučem i da vidim može li moje dete to samo. Možda će trajati duže i možda će stvoriti biti malo nereda, ali ako oni to mogu sami, onda sami i treba da urade.“