У наставку се налази текст Андрее Петровић, објављен на њеном Фејзбук профилу. Објавили смо га и пре него што смо знали име аутора, уз мале корекције како би био адекватан за сајт попут нашег. Андреа нам се јавила, изненађена великим бројем порука и позива које је примила, без жеље да њено искуство изазове тако пуно пажње. Замолила нас је да променимо наслов, што смо и учинили, а вас молимо да текст прочитате и да сутрашњи леп дан (и сваки следећи док не прође ова ситуације) искористите тако што ћете време провести са својом породицом – КОД КУЋЕ.
Стање је било поприлично уобичајно, лекари су уобичајни уторак описали као уобичајну среду, претпостављам да је то њихово интерно препознавање ситуације.
Раде као на траци, пун ходник, пун пријем, две хитне испред кад смо стигли, трећа стиже док смо тамо. У ходнику старци, пијанци, саобраћајке, инфаркти, мождани, преломи, напади бубрега, уринарне инфекције, парови, родитељи, таште, синови, ту и тамо неко плакање неке ћерке или мајке, ридање, неколико свађа и доста тензије. Све смрди на алкохол, крв, фекалије и јод.
Сви јуре кроз ходник који уобичајно нема дашка свежег ваздуха. Нико не пипа ништа и никог. Врло неуобичајно. Јако је бизарно гледати пун ходник људи који покушава да се не додирује.
Никад то пре нисам видела, поготово не тамо.
Међутим, ко има икаквог искуства у боравку у Ургентном центру, зна да је и био неуобичајeн мрак у околним зградама, да је број униформисаних и оружаних лица био неуoбичајeно висок, да је неуобичајно што су катанци на свим улазима сем кроз Ургентни, да је неуобичајeно што се уместо реда и прозивке јер је гужва чека дезинфекција скенера 60 минута и да сво медицинско особље се труди да ти ћутке задржи поглед што дуже да би био сигуран да си схватио да чим завршиш оно због чега си дошао, осим ако те не задрже, одеш кући и не мрдаш!
Из сопственог искуства могу да вам кажем да кад си у проблему, озбиљном проблему, 60 минута је готово. Не превише, не неуобичајно, не предуго, не ништа сем готово.
Да вам појасним оно што лекари већ знају… данас је тачно 14 дана од нултог дана, 2 недеље од првог регистрованог. То значи да је ово све до данас био пролог, претпоставка, кладионица. Од сутра креће реалност. Ја немам идеју како та реалност изгледа, а нисам сигурна да и они знају, али знају да ако ви наставите да испијате трећи продужени са топлим и дај ми једну цеђену и да вукљате децу по тржним центрима или глумите заљубљене тинејџере на кеју без маски и рукавица да ћемо сви да надрљамо оне секунде кад број оболелих буде експоненцијално порастао и достигао дупло од колико је сада.
Те секунде систем се урушава и то не зато што живимо у Србији и Вучић је нешто и нешто нешто Н1 или јао је л’ су ови из Левијатана фашисти и зашто је Хана Адровић у странци или ко гледа Парове и шта је Жељко Митровић или Тома Момировић написао на Твитеру и да ли је Луна Ђо или Бака прасе у трендингу већ зато што је то математика. Тог тренутка твоја мама, твој брат, твој деда, твоје дете постаје број, али баш само број који мора да чека много, много више од 60 минута.
Ови људи у Ургентном центру су хероји у настајању. Мислим да ни они то не схватају. И не, не треба да им тапшемо зато што раде свој посао, него зато што иако нису стигли да окаче мотивациону поруку дана на енглеском, да бинџују серије на Нетфликсу, да са децом изађу на кеј или ураде задатке из математике, да ураде тренинг код куће, да одгледају десет ТедЕкса за редом, да окаче готивну фотку из трпезарије где су подесили кућну канцеларију, да закукају што немају коме да оставе клинца на чување јер авај школа не ради, а баба је матора па како сад, да се нађу са ортаком на паркингу, да праве Монтесори играчке, да збришу на село, да наруче органско поврће да им стигне на гајбу – и даље се баве нама који то стижемо. Баве се тако што се труде да припреме и нас и себе на оно што тек следи. Они су тамо као војска, спремају се већ неко време, на првој линији фронта и знају да ће први да гину, али су и даље тамо. Не једу, не спавају, не пребројавају сламарицу, не проливају сузе због приватног бизниса, не броје више дане до следећег дечијег додатка, не размишљају о рачунима који стижу следећег месеца, не баве се одложеним изборима и мемеовима о министрима или лапсусима на РТСу, не гледају да ли продавачица има рукавице док ти куца мини лубеницу у марту, не купују залихе тоалет папира, не снимају пензионере на улици.
Чекају. Чекају дане које долазе од данас. Чекају и спремају се.
Изгледали су ми синоћ као оне мале војске из нпр. Game of Thrones што немају шансу, али се и даље окупе и онда неки deus ex machina па ипак победе.
Тај deus ex machina, пријатељу, си ти.
Тако да, мали савет… телефон у руке и редом по именику. И нема више click like share, него надуваш сваког ко не седи код куће.
Јер овим темпом и овим ставом врло брзо неће имати ко да ти прими маму срчаног болесника, ћалета дијабетичара, сестру трудницу, брата после саобраћајке, ћерку због емболије, сина због тромбозе, свекрву због дијализе, снају породиљу или дете.
Еј.
Дете.
Ово јесте питање интелигенције и преживљавања. И ствари у оваквим ситуацијама треба да се назову правим именом.
Ми смо окружени идиотима, ми се понашамо као идиоти и ми смо постали идиоти.
Надам се да нећемо и кренути да умиремо као идиоти.
Аутор: Андреа Петровић