Реакција једне учитељице: Јесу ли маме “учитељице на принудном раду”?

27 маја, 2020

Запажања учитељице Татјане Ђурић из Крушевца на текст под насловом:

Мајчинство у доба короне: Брига о школарцима ретко на татама

27.05.2020, Извор: Dnevnik.rs

„Тек у 4,9 одсто случајева тате су преузеле обавезу да контролишу и подучавају своје школарце. „Учитељице на принудном раду” постао је статус преко 80 одсто мама, које су већински биле искључива подршка у школовању на даљину, па и „хоботнице” с обзиром на то да је једнак проценат њих у исто време био запослен. Иако 85,5 одсто сматра да су се њихова деца снашла у онлајн настави, више од пола анкетираних мама каже да им се лекције не допадају, док је свакој петој била потребна помоћ како би и себи и њима разјасниле градиво. Чак 61,6 одсто њих није успело да усагласи своје пословне а дечје школске обавезе.“

Новинар је завршио свој чланак пасусом којим почиње овај текст, а којим ће бити изнета запажања о односу родитеља према школским обавезама своје деце, о односу према учитељима, школском систему, као и закључак које време су родитељи спремни/у могућности да одвоје за своју децу. Без примитивног критизерства, само са упутствима и саветима, како бити добар родитељ свом детету, са мало снаге и много љубави.

Foto: Canva

Мајка никако не може и не сме бити „Учитељица на принудном раду“. Мајка је вечита и вечна учитељица свом детету, и кад мајке више нема, већ одрасла и оматорела деца ће цитирати мајчине савете. У томе је проблем – знају ли мајке да се поставе онако како то од њих захтева природно стање ствари.

Родитељ је онај који васпитава. Поставља правила и посматра да ли их дете прати и поштује. Даје упутства, храбри, бодри, усмерава, исправља, похваљује, кажњава… Проверава, допуњује, цепа избрљан лист и тражи да се пише поново и уредно. Позове учитељицу и замоли да поново објасни детету оно што му није јасно, поново и опет и све док дете само не схвати. Родитељ објасни детету да је њему школа оно што је њој/њему посао. Када дете схвати озбиљност својих обавеза, оно се само буди пре почетка онлајн наставе, само се умива, пере зубе, доручкује, узима свеске, књиге, оловке и заузима удобан положај за СВОЈ ПОСАО. Исто онако како се мама и тата спремају за свој посао. И дете слуша пажљиво, записује, нервира се ако није разумело, стигло на време да запише, оно РАЗМИШЉА све време о свом послу, труди се да разуме захтеве свог посла, изражава емоције док то ради… То изражавање емоција током рада су родитељима показатељи да дете није само НЕМИ ПОСМАТРАЧ онога што му је само испред очију, никако и у глави.

Ако родитељ није успео да тако постави ствари, ако не изврши контролу онога што дете ради (кад год то било, макар и у десет сати увече, кад се врати с посла!), онда му следује мучно објашњавање и детету и са дететом. И онда се не види прави „кривац“ за насталу ситуацију. Наравно да је крив систем, криви су глупи часови и, наравно, наставници. Онда се то проналажење криваца наставља и даље кроз живот где ће увек неко други да буде крив за наш бедан живот, наш промашен брак, нашу неваспитану децу…

Посебно питање је – ко је крив женама, мајкама, краљицама, за однос њихових супружника, приде и мушких родитеља њихове деце, за њихов повлашћени положај у тој најужој, најважнијој и основној породичној заједници.

Увек ми је била одвратна она стара српска изрека „Отац као колац“. Питала сам се, може ли се пронаћи нека позитивна конотација за ту изреку, као отац је витак, прав, поносно усправан као колац…

Има ли потребе савременом мушкарцу двадесет првога века објашњавати да је он подједнако важан клин у ланцу живота свога детета. Ако не воли да пере судове, нека купи машину. Ако не зна да купи намирнице према списку који му је супруга направила, нека иду заједно у набавку. Ако не воли да риба подове, нека плати неког да то уради. Ако нема времена због пословних обавеза да ради било шта од кућних послова, сигурно добро зарађује, па може да купи све што ће олакшати живот у кући.

Али, другу мајку свом детету не може да купи. Лепо васпитано дете које ће бити његов наследник, понос и све оно због чега се човек одлучи да постане родитељ, не може да купи. То се гради. И све оно, претходно набројано што треба да раде мајке, све то треба да раде и очеви. Због њих самих. Због своје будућности и вечности. Да би их деца цитирала. Да би их памтила. Да би својој деци, та њихова деца, причала о њима.

Љубав не познаје умор. Љубав нема граница. Најчистија љубав је између деце и родитеља. Она побеђује и сурове послодавце, и глупе учитеље, и најтеже вирусе. Она побеђује смрт.

Зато, драге маме и тате, ништа што учините за своје дете не треба да вам буде тешко. Може само да вам буде олакшано, ако седнете и направите један једногодишњи/петогодишњи/осамнаестогодишњи план – ШТА ЈА ЖЕЛИМ ЗА СВОЈЕ ДЕТЕ. Тако је, нисте наопако прочитали. Не, шта ја желим од свог детета. Начините тако да оно само исправно жели за себе. Ви сте, као што рекох, неко ко васпитава. Поставља правила и посматра да ли их дете прати и поштује. Даје упутства, храбри, бодри, усмерава, исправља, похваљује, кажњава… Проверава, допуњује, цепа избрљан лист и тражи да се пише поново и уредно. Позове учитељицу и замоли да поново објасни детету оно што му није јасно, поново и опет и све док дете само не схвати.

Ви, драги родитељи, и ваше речи дају детету модел, кога ће и колико да поштују, воле, следе. Којим путем ће да крену и да дођу до жељеног циља. Школски систем је у овој причи само упутство за употребу свих детету доступних алата и машина за крчење тог пута.

Аутор: Татјана Ђурић, професор разредне наставе из Крушевца

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама