Krenula sam ka stanu svojih roditelja da kucam tekstove. Obukla sam haljinu koja već nekoliko dana visi na čiviluku u kupatilu. Ne peglam je, iako je prilično zgužvana i ima trag od kuke na leđima. Dok je navlačim na telo, vidim svoje grudi nejednake veličine. Leva dominira i poput velike planine baca senku na desnu koja izgledala prilično mrtvo. Umrlo, rekla bih. Trenutno za mene i njih u Srbiji i šire ne postoji adekvatan grudnjak. Idealan bi bio sa levom korpom broj 85 i desnom korpom broj 70. Rekla sam mužu da ću da se pomognem krpenjačom napravljenom od natikača, ako mi bude bilo do toga.
Krenula sam biciklom. Nenaspavane oči gubile su bitku sa razigranim Suncem. Situacija je zabrinjavajuća i sa ostalim delovima tela, najviše sa rukama i nogama. Noge jedva stoje na pedalama, okreću ih tromo, dok se ruke više oslanjaju na korman nego što upravljaju njime.
Preko utrnulog ramena visi torba sa lap topom. U njoj pelena i gumena patka.
Dok vozim, čini mi se da spavam. Okrećem ja sve što je do mene i pomeram se, ali kao da nisam ja na biciklu. Kao da je nečije tuđe telo, tuđe ruke, noge, oči. Samo je srce moje.
U prodavnici kupujem nes kafu, ne bi li sebi pomogla. Na izlazu, u drvenoj gajbici vidim lepe kruške, lepo poređane, lepe boje. Pomislim kako mora biti da su mekane i kako bi joj mogli danas za užinu dati kompot od kruške. Ona voli kruške.
U stanu me dočekuje tata. Ulazim bela k’o kreč, on me pozdravlja crn k’o ugalj. On je vodoinstalater. Često kopa napolju da vidi gde su cevi pukle. Tu uzima boju. Takođe, ima čudnu naviku da lavor star dvadeset i sedam godina, isprane crvene boje, napuni vodom i stavi na Sunce. Uđe u kuću i čeka da se voda zagreje, iako je mogao sipati toplu vodu na slavini. Nakon što dremne pola sata, onako obučen, na trosedu, izađe napolje. Skine majicu, ponosno kaže da je u pogledu razvijenosti drugo telo sela i sedne kraj lavora. Zaliva se i sunča.
Zatičem ga za trpezarijskim stolom. Prekrštenih nogu jede perecu i pečenu papriku. Sa dubokim uzdahom saopštava mi da će, eto, malo prileći. Rekao je to na način kao da je dremka neka kazna, kao da ga neko tera na to. Ja ga gledam. Pa ponovo. I opet. Zamišljam da sam na njegovom mestu. Da ležim posle klope, pružeknuta, šaltam po kanalima, nalazim neki dobar dokumentarac sa glasom naratora koji miluje uši i uspavljuje mozak. Pa kao tonem u san. Pa kao osetim da mi se razdvajaju gornja i donja usna od slasti i pljuvačka traži svoj put van, od miline. Napolju se čuje komšija koji seče drva za zimu, ali meni to ne smeta, jer sam kao ušećerila i briga me. Kada se probudim, tromo ću se odvući do šporeta, staviti džezvu sa vodom na ringlu i čekati da zakuvam kafu. Srkaću je još vrelu. Srkati kao da je kakav eliksir života.
Ostavljam ga da dremne. Bacim pogled dok odlazim u toalet. Lepo spava i lepo hrče. Novine su mu preko gornjeg dela lica.
Odjednom sam počela da primećujem samo ljude koji se odmaraju, koji su opeglani, koji sede satima u kafiću, koji se sunčaju od ujutru do uveče na plaži, koji ustaju kad se prirodno probude i ležu kad više ne znaju šta bi od sebe. Primećujem ljude koji sede ispred kuće ukrštenih nogu, pod lipom, na primer, mlate papučom, sporo ispijaju kafu, ćute, gledaju, dišu, pomaze mačku.
Ljude koji čitaju novine, koji se vraćaju na pročitano.
Ljude koji imaju sve vreme ovoga sveta samo za sebe.
Primećujem žene koje sporo hodaju, koje ne žure. Žene na visokim potpeticama. Primećujem sve ono što sam nekada i sama bila, kako sam nekada i sama živela.
Sve ono što je bilo pre nje.
Sada sam majka, majka devetomesečne bebe. Mnogi bi rekli sasvim dovoljno vremena da se uigraš, dobro organizuješ, opeglaš, odremaš, isfeniraš pa i iskuliraš.
Jeste, prošlo je devet meseci. Za nekoga možda brzo, za nekoga sporo. Ali ja vreme ne merim tako. Ne na prste, ne brojanjem sati ili dana, ne gledanjem u kalendar već po osećaju. Merim vreme sa svojom bebom po osećaju, po osmesima koje sam dala, po zagrljajima, nosanju, nunanju, pričanju, golicanju, tešenju, igranju, prepovijanju, kupanju, maženju. Merim vreme po svojoj prisutnosti, po tome “koliko me je bilo”, koliko sam se dala, koliko je moja beba danas zadovoljna i srećna.
To što nisam u isto vreme odmorna, isfenirana, nasmejana, sa lakom na noktima, ispeglana, sita, bezbrižna, sa sređenom kućom, opranim vešom, prozorima, skuvanim ručkom, popijenom kafom, praznom sudoperom ne smatram svojom nesposobnošću već svojom ogromnom prisutnošću u životu svoje bebe.
Šta je napravila od mene za ovo vreme?
Možda nenaspavanu ženu sa nejednakim grudima. Ženu koja se ne seća kad je pročitala knjigu. Ili pogledala film. Ili izašla u grad. Ili ženu koja se tušira brzo i brije još brže. Koja piški otvorenih vrata i viče: “Sad će mama.” Možda ženu koja spava otvorenih očiju, koja se češće svađa sa mužem, koja je ranjivija, teatralnija, zbunjenija. Koja ponavlja: “Možda joj je hladno nogicama; pokrij joj fontanelu; je l’ to kinula?; stavi trakicu – duva vetar.” Ženu koja gleda u dokone ljude i zavidi im ponekad.
Ali, sve ovo je tako nevažno spram onoga što je uradila sa mojom dušom. Kao da je reanimirala. I krvlju koja više ne teče na isti način, istim putevima, istim ritmom. Bilo joj je potrebno samo devet meseci da od mene napravi ženu koja, konačno, zna zbog čega živi.
I zbog koga je ovde gde jeste.
Autor: Jovana Kešanski