Милан Петровић је наставник српског језика у Гимназији “Светозар Марковић” у Нишу и један од најбољих едукатора у Србији у 2020. години. Ово признање доделило му је удружење “Живојин Мишић” које већ седам година бира најбоље српске наставнике.
Милан верује да фокус наставника не треба да буде (само) на томе да пружи знање, већ на томе да у ученику развије потребу за сталним учењем и усавршавањем, самосвест и емпатију.
Аутор је мобилне игре Вучило – Долина магичних речи, бесплатног едукативног софтвера за учење и увежбавање правописа српског језика.
Коаутор је Приручника за пројектну наставу и наставу на даљину као и видео подкаста Знање да не багује за подршку иновативним наставницима.
Верује у то да је знање и образовање заједничко добро које мора бити једнако доступно свима, а за Зелену учионицу говори о недостацима српског образовног система и о томе шта се може учинити да он буде бољи за све учеснике у образовном процесу.
Шта је то вас посебно издвојило и на који део свог професионалног пута сте посебно поносни?
Ја лично не бих волео да ме признање „издвоји“. У једном подкасту који је организовала Менса Србије одговорио сам, можда мало грубљим тоном, да не сматрам да смо ми, који радимо неке пројекте који укључују и заједницу ширу од школе, обавезно „посебни“. Има дивних колегиница и колега које раде фантастичне ствари сваког дана у својим учионицама. На многе од њих ја се свакодневно угледам и узимам их и делим као инспирацију. У друштву које тако мало пажње (и средстава) улаже у образовање на било ком нивоу, ипак, оваква награда прија и човек је мора примити пуна срца, али свестан да је прима у име свих колега који, можда само ове године, нису били у жижи пажње јавности. Волео бих да сваки лауреат, од прве генерације до нас који смо ево дошли до 89. искористимо тих пет минута „славе“ да скренемо пажњу на неке важне промене у образовању за које се сви морамо заложити. У том духу, мени награда удружења „Живојин Мишић“ заиста много значи.
Од свих пројеката на којима сам са дивним тимом младих људи, ученика и чланова организације „Научи ме“ радио, издвојио бих филм и иницијативу Хероји уче другачије, која је скренула пажњу на проблеме са којима се суочавају деца са дислексијом, затим простор за заједничко иновативно учење Unbox hаb који је почетком кризе Ковида прешао у онлајн простор и најзад емисија Знање да не багује коју смо осмислили и спроводили како бисмо помогли колегиницама и колегама да се снађу и организују од самог почетка онлајн наставе.
Који су највећи проблеми српског образовања?
Ако би мене питали да као некакав лекар утврдим дијагнозу, ја бих тражио узрок, а не збирао последице јер њих има небројено. Немамо валидан и функционалан систем напредовања радника у образовању, самим тим немамо мотивациони елемент за професионални развој, па се све своди на унутрашњу вољу и посвећеност појединца.
Знамо шта је инклузија, али не умемо да је до краја спроведемо, исто тако одскора подразумевамо дигитализацију, иако нико не зна шта (све) она мора да значи за наставника, родитеља и ученика. Уз то захваљујемо Богу за корону јер је погурала ту тему, уместо да смо пре десет година послушали информатичаре који су на томе озбиљно радили! Немамо сложан одговор да ли уложити у то да се среди тоалет или купи рачунар, да ли је образовање бесплатно и ако није, колико треба да коштају уџбеници. Не схватамо да је „ученик ударио професора“ и „професор ударио ученика“ заправо део истог проблема нивоа насиља у друштву; једне године се хомофобично гадимо уџбеника о сексуалном образовању, само да бисмо накнадно потписивали петиције да се исто уведе. Знамо да и у образовању и у васпитању учествују и дете и родитељ и наставник, али немамо појма о томе где чија улога престаје, а чија почиње.
Шта је узрок томе?
Многи ће рећи реформа којој нико не памти почетак, а не очекује да ће доживети крај. Ја знам да је реформа неопходна, да промена није лака, али ми заправо имамо половичне промене које се најчешће доносе само на нивоу образовних политика, без икаквог предвиђања колико ће коштати њихово одржавање (и контрола!) у пракси. Шта је лек? Цело образовање мора се схватити као заједничко јавно добро. Све оно што спада под делокруг Министарства просвете, од најмање предшколске групе до свих института и завода мора да се издвоји и да мора му се дати национални значај и стабилан, заслужен удео у буџету. Морамо забранити флоскулу да је наше образовање бесплатно, јер ништа на овом свету никада није било бесплатно и заменити је истином: да образовање плаћамо из буџета, да на њега сва деца Србије имају једнако право по закону и да за тај новац морамо имати квалитетно образовање на свим нивоима.
Како се посао наставника променио у ери дигитализације? Шта је посебан изазов за наставнике?
Није дигитализација тешка, то су и најстарије генерације наставника који још увек раде доказали у претходним месецима. У 21. веку изазов ће бити на нивоу интердисциплинарности, не у оштрим границама између предмета. Биће тешко наћи, проверити, употребити информацију, не научити је напамет. Изазов који чека све нас, глобално, своди се на прастаро „Ко смо?“ у најхуманијем смислу те речи. Тркамо се са машинама које мисле брже од нас, обрађују информације брже од нас, могу да прате и предвиђају наше одлуке боље од нас. Шта нам даје предност над њима? Креативност, хуманост, (са)осећања, машта и једном речју људскост. Како се то развија? Сигурно не оценама које ограничавају наш приступ образовању и избор у том погледу. Сигурно не масовним тестирањима која нас уједначавају уместо да препознају различитости. Сигурно не оправдања типа „не може боље“. Може и мора!
Земља величине наше Србије не сме себи да дозволи да пропусти да открије једно талентовано дете! Не сме да запостави једно дете зато што се „не уклапа“ или зато што је заказало на неком тесту. Наставник треба да постане највећи друштвени добротвор, водич на путу сазнања и неко ко ужива несебичну подршку и поверење целе заједнице.
Шта је ново важно, од поменутих „нових писмености“?
Мени је посебно интересантна медијска и информацијска писменост јер сматрам да она гађа изазове 21. века. Како пронаћи потребну информацију у мору оних које су лако доступне? Како проверити истинитост? Како разлучити поруку од њене намере? Како се заштити од пропаганде, лажних вести? Како свој став заузети и бранити релевантним подацима? Како учествовати у јавном дијалогу? Све ово мора бити интересантно сваком наставнику језика, али и сваком хуманисти који разуме модерно доба.
С друге стране, ту је и финансијска писменост, ту је емоционална писменост, развој креативности, комуникацијских, лидерских, тимских капацитета сваког појединца. Ја тренутно посвећено радим на једном приручнику коме смо дали радни наслов: Подучавање и учење у 21. веку. Ту разматрамо процес образовања и улоге родитеља, наставника, целог друштва, јако широко. Бавимо се интердисциплинарним приступом, пројектном наставом, комбиновањем могућности дигиталних алата, нових методика и модерне дидактике, све из перспективе медијске и информацијске писмености. Надам се да ће на пролеће тај приручник бити објављен, а сигурно ће бити доступан и бесплатан на српском, као што је и приручник који смо урадили са НАЛЕД-ом. Оградићу се само још једном реченицом: ја нисам за увођење нових додатних предмета, него за улагање у наставнике, у њихово оснаживање и повезивање како би се ове нове теме што више обрађивале у оквирима постојећих курикулума. Ја сам за иновативан приступ настави, радије него за више обавеза за ученика – за функционална знања, радије него за наводно више знања.
Шта је са основном писменошћу? Да ли су деца данас „писмена“?
Ја сам наставник српског, али јако ценим математику. Ако је писмени задатак главно средство учења и провере вештине писања код ученика, и узмимо да саставе почињемо озбиљно да пишемо од 5. разреда и имамо четири задатка сваке године. Нека ученик не пропусти ни један и нека напише по целе две стране за сваки, то ће бити: 4 године основне и 4 средње, укупно 8, по 4 писмена задатка од по 2 стране. 8x4x2 је укупно 64 стране или око 30 куцаних.
Ако су теме само поетске, као што најчешће јесу, деца која су „вукла“ тројку тим су бичем научила да не умеју да пишу, док су она „надарена“ са сталном петицом убеђена да су писмена. Онда ти у животу затраже биографију, чланак или мотивационо писмо, ти кренеш „јесен у мом сокаку“ и јако брзо схватиш разлику између писмености и функционалног знања. Ја на писменим задацима дам Правопис у руке и кажем: гледај, тражи, не знам ни ја све, томе приручник и служи, да стално учиш и да се провераваш. Кажем им „мисли о томе да ли те и како читалац разуме, а не само како то теби звучи и да ли ја као професор волим више описних придева“. И некако се снађемо до краја четврте године, ако пристану, и ако буду упорни.
Како вратити ауторитет наставницима? Како се то постиже?
Данас очекујемо од наставника да нам и васпита и подучава децу. Да их пази, чува и воли, али да буде строг и да из њих извуче максимум. Да им не повреди осећања и да их ојача градећи карактер. Да их научи да читају, да воле, да осећају, да желе и чезну за истинском лепотом и знањем. Да их мотивише да се стално усавршавају и уче целог живота. Волели бисмо да их науче и медијској писмености, и математици, ако треба (неки одскора би волели) и сексуалном образовању (појма немам како!). Не занима нас што морају по закону, по посебном колективном уговору, према плану и програму, у 45 минута, само у школи, и свакоме по мери, уз сва наставничка већа и папирологију.
Ти наставници заиста изгледају као нека чудна, натприродна бића!
Међутим и они плаћају рачуне, купују своју храну, дижу и враћају кредите, возе нека кола ако их имају и некад им је доста свега као и обичним људима који раде у некој банци. И они имају децу, замислите, иако их ретко ко пита како се с њима друже кад се сами са собом испричају јер су прегледали стотину писмених вежби за два дана! Кад питате како вратити ауторитет, запитајте се зашто су га изгубили. Када питате како то постићи, нађите неког новог, младог наставника и питајте га ради ли „за стално“ или је већ годинама „на замени“. Запитајте се да ли бисте своје дете посаветовали да прати своје сне и постане васпитач/ица, учитељ/ица, наставник/ица, професор/ка и да своје знање, срце и главу, свој живот да за то да брине о образовању и васпитању друге деце.
Шта треба да урадимо како бисте то својој деци пожелели, брзо ће вам се “само касти”.