„Drage kolege, sazvao sam ovu vanrednu sednicu nakon incidenta koji se, kao što verovatno znate, odigrao sinoć, kada je otac naše učenice Jelene Petrović, došao u moju kancelariju u prisustvu novinara koje je doveo, pretio i vređao kako mene, tako i našeg psihologa i pedagoga, a samim tim i celu školu.“
Dragan duboko udahnu, prisećajući se nemilog događaja.
„Gospodin Popović je nizom laži, i na potpuno nedopustiv način, vičući, mašući rukama, i preteći tužbama i kojekakvim advokatima, ocenio da smo mi neozbiljni, da nismo posvećeni deci, da PP služba ne radi svoj posao, da direktor nema saradnju ni sa roditeljima, ni sa decom, ni sa kolegama, i tako dalje. Da vam ne prepričavam, već znate šta je tu još izgovoreno, i šta je ovaj dolazak i takav nastup isprovociralo, ali ovo je, da tako kažem, prelilo čašu, i rešio sam da se održi vanredni roditeljski sastanak za sve roditelje, i to u svečanoj sali, gde će se roditeljima pročitati proglas škole nakon ovog događaja, a škola će tužiti i dotičnog gospodina, kao i novinare koji su ušli bez dozvole, naročito ako budu objavili neke neprimerene tekstove o našoj školi!“
Milka je mislila da prećuti ovaj put, ali nije uspela. „Znači, kad dođe neko da se dere i preti direktoru i PP službi, diže se revolucija, a kad ja govorim uporno o tome kako me maltretiraju i roditelji i deca, Vi mi kažete da moram da nađem rešenje, jer svakako nosim deo krivice! Koliko puta se samo neko tako izdrao na mene, i što onda nismo imali vanredni roditeljski i što nismo pisali tužbe?“
„Molim Vas, koleginice, to nije danas tema.“ reče Dragan.
„Jeste, i te kako jeste. I svi ovi koji sada ćute kao zaliveni misle to isto, samo se plaše, ne znam zašto. U stvari, znam, ali neću da kažem! Svako od nas je bar jednom doživeo nešto slično, i nikom ništa. Što je ovo drugačije?“ Milka pogleda svoje kolege. Svi su nešto pisali ili gledali u direktora, ona kao da nije postojala.
„Koleginice, o tome možemo drugom prilikom. Dakle…“ Dragan je pokušavao da se vrati na temu sednice.
„Možemo i ovom prilikom! Sem toga, koliko sam čula, doveo je novinare iz nekog tabloida, i koga uopšte briga za to?“ upita Milka
„Nas je briga, itekako nas je briga.“ reče Dragan. „Roditelji će najpre takve tekstove čitati i deliti preko interneta“
„Ako je stvarno tako, za mene je mnogo veći problem što naši roditelji čitaju takve tekstove nego to što je jedan roditelj podivljao!“ pokušao je Milan da se našali.
„Kolega, molim Vas… Nemojte sad i Vi…“ reče Dragan, i Milan obori glavu i pogleda u novine ispred sebe.
„Ja godinama govorim da smo roditeljima mnogo dopustili, da su dečija prava neograničena, da ćemo jednog dana dobiti batine, a to se već i dešava po drugim školama, i to pišu novine koje nisu tabloidi, ali niko ne reaguje! Čim su Vas dotakli, čim se neko usudio da pipne kancelarije na našem drugom spratu, vanredna sednica!“ reče Milka
„Čuli smo Vas, koleginice, u redu, na roditeljskom sastanku ću biti ja, i pročitaću tekst, mogu da ga iskopiram i da vam podelim ako hoćete… Sastanak će biti u petak u pet sati. Časovi će biti skraćeni, kako bismo…“
„I časove skraćujete?! Hoćete li i saobraćaj da zaustavite, i dovedete obezbeđenje?“ nasmeja se Milka.
„Koleginice, ako nastavite, moraću da Vas udaljim sa sednice!“ Dragan se već ozbiljno nervirao. Iako je većina kolektiva ćutala, činilo mu se da gubi konce, i da neće uspeti da održi sednicu do kraja.
„To bi mi bilo kao poklon! Slobodno me udaljite! Ali, ja u ovome neću da učestvujem! Iskreno, i ja kad se požalim PP službi, i mene odrade, tako da nije lud taj roditelj kad kaže da ne rade svoj posao!“ reče Milka.
„Ovo nije u redu, Milka!“ skoči Ljiljana, školski psiholog. „Svaki put sam te saslušala, i dala ti savet, i…“
„Molim??“ Milka se prekrsti. „Tvoj savet je bio da pozovem roditelje ako dete divlja, ili da smirim situaciju ako divlja roditelj! To znam i bez tebe! Jesi li ikad došla na neki čas, pa da vidiš kako to izgleda? Jesi li ikad pozvala nekog roditelja, pa da zajedno sa detetom sednete i porazgovarate?“
„Nemoj sad da si takva, ovo baš nije fer. Vrlo niski udarci!“ ljutila se Ljiljana.
„Možda su niski, ali su istiniti“, reče Milka. „Ako hoćemo da nam se ne dešavaju problemi, moramo prvo svoje dvorište da počistimo!“
„Da se vratimo na temu ove sednice!“ pokušavao je Dragan da smiri situaciju. „Škola više neće dozvoliti ovakvo ponašanje roditelja, a ni dece! Uvešćemo mnogo stroža pravila, koja će se apsolutno i bez izuzetka primenjivati!“
„Čekajte, sad ja moram da se uključim“, reče Nataša. „Ne znam da li je samo meni ovo zaparalo uši, ali šta znači ’bez izuzetka će se primenjivati’? Kao da niko od nas ne zna da je još pre godinu dana uvedeno da je deci zabranjeno korišćenje telefona za vreme časova, i isto ovako ste rekli da ćemo bez pogovora to morati da primenjujemo, pa deca ne da koriste mobilne, nego im i nastavnici često kažu ’Do kraja časa mogu telefoni!’ Izgleda da je samo nas par budala koje se pravila pridržavaju! Kako će to škola odjednom imati autoritet da sprovodi pravila i, kao, postavi neke granice, kad toga nikad do sad nije bilo?“
„E, sad će da bude!“ reče Dragan.
„Sad, kad je jedan roditelj krenuo na Vas? Do tada nije moralo?“ reče Milka.
„Koleginice, čuli smo Vas!“ ljutito ponovi Dragan.
„Da ste me ikad čuli do ovoga ne bi došlo. Niste me čuli ni do sada, ni sada, nego ste se uplašili za svoje da ne kažem šta, pa ćete da nas maltretirate i da tražite od nas da Vas podržimo na roditeljskom. Odmah da kažem, ja neću u tome da učestvujem!“ reče Milka.
„Koleginice, sad Vas zaista molim da napustite sednicu, ovako ne možemo da radimo!“ reče Dragan, i pokaza joj vrata.
„Vrlo rado“, reče Milka i izađe nasmejana. ’Bar ne moram da slušam dalje budalaštine’, pomisli, i požuri da joj ne pobegne autobus.
Autor: Maja Bugarčić