(Ne)opravdanja

20 decembra, 2019

„Milović!“ začu se iz ordinacije.

Gordana nežno uhvati Ninu za rame, i njih dve nesigurnim korakom priđoše vratima. Gordana duboko udahnu pre nego što je pritisnula kvaku. Ako je išta mrzela, to je da laže, ali njen cilj je to maleno parče papira, i u tom cilju je morala da prekrši svoje principe.

„Ti samo ćuti“ reče Nini. Nina klimnu glavom. To je već bio uigran sistem, ali je Gordana uvek volela da je podseti da je bolje da ona razgovara sa doktorkom. Zatim otvori vrata.

„Dobar dan!“ rekoše u glas. „Kako ste?“

„Dobar dan, evo… Sedi, dušo, ovde.“ reče doktorka, i pokaza okruglu stolicu na tri noge. „Zini. Šta je sa tobom?“ upita, dok je gledala Ninino grlo.

„Doktorka, već mi je zaista neprijatno, ali znate kako…“ poče Gordana. Doktorka je prekide.

„Aha, znači opet lažno opravdanje… Ja vidim grlo čisto kao suza!“ reče, sklopi naočare i ubaci metalnu kašičicu u čašu za odlaganje upotrebljenih. Ipak mahinalno opipa Ninine krajnike.

„Ti si dobro, super si. Šta je sad bilo? Imali smo, kako beše, takmičenje iz plesa, interni čas u muzičkoj školi, šta je ovaj put?“

„Letovanje… Tri poslednja dana u polugođu… Znate, jeftinije je, i…“ zamuckivala je Gordana.

„Uh… Znate kako, za letovanje baš…“ doktorka je gledala u Ninu, pa u Gordanu, kvrckala je hemijskom olovkom. „Mislim, napisaću ja, niste ni prvi ni poslednji, ali prosto razmišljam, vi kao roditelji treba detetu da objasnite da škola nije opcija. Ova takmičenja i tako to, u redu, ali letovanje… Nije zabava bitnija od škole. Kakav primer joj dajete? Ti poslednji dani su jako bitni, i…“

Gordana je prekide, ovo joj je bila vrlo bolna tema. „O tome radije ne bih…“. Doktorka je čudno pogleda.

„Vidite, Nina je zvala da pita šta su radili dok nije bila u školi, i znate šta su joj rekli?“
Doktorka je sad znatiželjno gledala u Gordanu.

„Ništa. Da, da, baš ništa. Puštali su ih sa časova, pitali jedinice, davali im ’slobodno’, puštali muziku…”

„Da… dobro… Ali znate šta je ovde problem? To što se Ninina razredna odlično pokrila mojim opravdanjima. Njoj da dođe inspekcija, tu je sve u redu. A meni da dođe inspekcija ovde, ispade da su u Nininom razredu deca non-stop bolesna, kao neko specijalno odeljenje! Ako neko krene da čeprka, ostadoh ja bez posla. Ni deca ni roditelji ne znaju više od čega boluju. Ja ne znam više šta da pišem! Ima onaj Ivanović, košarkaš, ispade da sportista ne prestaje da guta antibiotike. Ima sve, od bronhitisa do mononukleoze, znate, za njega treba da pišem duža opravdanja, ne može grip, kao za Ninu. Pa, ona mala Snežana, ona se bavi ritmičkom gimnastikom, a kod mene radi vežbe za kičmu i ima spondilozu! Znate, ne može i Ivanović i ona da imaju iste bolesti, moram da izmešam sve i svašta. Svi lančano lažemo, razumete, zašto lepo ne porazgovarate sa razrednom, i objasnite situaciju?“

„Nema tu razgovora“ uzdahnu Gordana. „Na prvom roditeljskom nam je jasno rekla – jedan dan u godini pravda roditelj, to su slučajevi kao što je, ne daj Bože, sahrana, sve ostalo isključivo lekarsko uverenje. Pa, zar mislite da nismo pitali? Zar mislite da mi je prijatno da Vas svako malo molim da za mene lažete?“ Gordana je bila očajna. ’Sad moram da se pravdam kao da sam nekog ubila, ispadam prevarant i loša majka!’ pomislila je.

„Ne znam kako nema razgovora, evo, u ovoj drugoj školi čiji sam ja lekar, prihvataju opravdanja iz muzičkih škola, iz sportskih klubova, pa roditelji i deca lažu samo tako za letovanje i zimovanje, i onda mi je mnogo lakše da napišem, recimo, bronhitis jednom godišnje, nego svaka dva meseca. Kad meni oduzmu licencu, kome da se žalim? Vašoj razrednoj?“ brecnu se doktorka.

„Znate šta je najgore? Što razredna vrlo dobro zna da mi lažemo, i jasno nam kaže da mora tako zbog administracije! Da ja odlučujem sve bi bilo drugačije! Svakako ne bih učila dete da laže!“ reče Gordana. „Ja sam nekako više za iskren odnos, za dogovor. Znate, Nina je dobro dete, sad, možda je glupo pričati pred njom, ali odličan je đak, i ne beži sa časova, ne pravi probleme, ja bih volela da mogu da odem kod razredne i kažem – takva i takva stvar. Ona da kaže – može ili ne može. Da napišem molbu, da odem do direktora, bilo šta, samo da ne moram da lažem! Ovako je i meni muka i što sam ovde, i što znam da ću još ko zna koliko puta dolaziti dok ne završi školu!“

„Dobro, ne znam šta da kažem, hajde, napisaću i ovaj put… Samo da smislim šta… Je l’ bio stomačni grip prošli put?“ upita Ninu.

„Ne, bio je onaj, običan!“ reče Nina.

„E, ovaj put si imala stomačni, čisto da znaš ako te pitaju – visoka temperatura, proliv i povraćanje.“

„Hvala Vam mnogo!“ reče Gordana. Doktorka ponovo stavi naočare. Pogleda po stolu. Zatim otvori fioku, jednu pa drugu.

„Izgleda da sam ostala bez obrazaca! Nije ni čudo!“ reče doktorka i podignu slušalicu telefona na stolu. „Milka… Hajde, molim te, donesi mi opet blokčić opravdanja, nemam nijedno… Kako nema? U celom Domu zdravlja nema? Au… Pa, kako… Hajde, pitaj onda Gocu, molim te, ako ima jedno da pozajmi, vratiću joj tri kad stignu nova! Ili ako ona nema, pitaj Zorana, pa Tanju… pa… znaš već… Hvala ti“ Doktorka spusti slušalicu.

„Sačekajte malo, da vidimo da li neko ima jedno opravdanje, baš se brzo troše!“ reče doktorka. „Veliko interesovanje, znate…“

Piše: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama