„Миловић!“ зачу се из ординације.
Гордана нежно ухвати Нину за раме, и њих две несигурним кораком приђоше вратима. Гордана дубоко удахну пре него што је притиснула кваку. Ако је ишта мрзела, то је да лаже, али њен циљ је то малено парче папира, и у том циљу је морала да прекрши своје принципе.
„Ти само ћути“ рече Нини. Нина климну главом. То је већ био уигран систем, али је Гордана увек волела да је подсети да је боље да она разговара са докторком. Затим отвори врата.
„Добар дан!“ рекоше у глас. „Како сте?“
„Добар дан, ево… Седи, душо, овде.“ рече докторка, и показа округлу столицу на три ноге. „Зини. Шта је са тобом?“ упита, док је гледала Нинино грло.
„Докторка, већ ми је заиста непријатно, али знате како…“ поче Гордана. Докторка је прекиде.
„Аха, значи опет лажно оправдање… Ја видим грло чисто као суза!“ рече, склопи наочаре и убаци металну кашичицу у чашу за одлагање употребљених. Ипак махинално опипа Нинине крајнике.
„Ти си добро, супер си. Шта је сад било? Имали смо, како беше, такмичење из плеса, интерни час у музичкој школи, шта је овај пут?“
„Летовање… Три последња дана у полугођу… Знате, јефтиније је, и…“ замуцкивала је Гордана.
„Ух… Знате како, за летовање баш…“ докторка је гледала у Нину, па у Гордану, кврцкала је хемијском оловком. „Мислим, написаћу ја, нисте ни први ни последњи, али просто размишљам, ви као родитељи треба детету да објасните да школа није опција. Ова такмичења и тако то, у реду, али летовање… Није забава битнија од школе. Какав пример јој дајете? Ти последњи дани су јако битни, и…“
Гордана је прекиде, ово јој је била врло болна тема. „О томе радије не бих…“. Докторка је чудно погледа.
„Видите, Нина је звала да пита шта су радили док није била у школи, и знате шта су јој рекли?“
Докторка је сад знатижељно гледала у Гордану.
„Ништа. Да, да, баш ништа. Пуштали су их са часова, питали јединице, давали им ’слободно’, пуштали музику…”
„Да… добро… Али знате шта је овде проблем? То што се Нинина разредна одлично покрила мојим оправдањима. Њој да дође инспекција, ту је све у реду. А мени да дође инспекција овде, испаде да су у Нинином разреду деца нон-стоп болесна, као неко специјално одељење! Ако неко крене да чепрка, остадох ја без посла. Ни деца ни родитељи не знају више од чега болују. Ја не знам више шта да пишем! Има онај Ивановић, кошаркаш, испаде да спортиста не престаје да гута антибиотике. Има све, од бронхитиса до мононуклеозе, знате, за њега треба да пишем дужа оправдања, не може грип, као за Нину. Па, она мала Снежана, она се бави ритмичком гимнастиком, а код мене ради вежбе за кичму и има спондилозу! Знате, не може и Ивановић и она да имају исте болести, морам да измешам све и свашта. Сви ланчано лажемо, разумете, зашто лепо не поразговарате са разредном, и објасните ситуацију?“
„Нема ту разговора“ уздахну Гордана. „На првом родитељском нам је јасно рекла – један дан у години правда родитељ, то су случајеви као што је, не дај Боже, сахрана, све остало искључиво лекарско уверење. Па, зар мислите да нисмо питали? Зар мислите да ми је пријатно да Вас свако мало молим да за мене лажете?“ Гордана је била очајна. ’Сад морам да се правдам као да сам неког убила, испадам преварант и лоша мајка!’ помислила је.
„Не знам како нема разговора, ево, у овој другој школи чији сам ја лекар, прихватају оправдања из музичких школа, из спортских клубова, па родитељи и деца лажу само тако за летовање и зимовање, и онда ми је много лакше да напишем, рецимо, бронхитис једном годишње, него свака два месеца. Кад мени одузму лиценцу, коме да се жалим? Вашој разредној?“ брецну се докторка.
„Знате шта је најгоре? Што разредна врло добро зна да ми лажемо, и јасно нам каже да мора тако због администрације! Да ја одлучујем све би било другачије! Свакако не бих учила дете да лаже!“ рече Гордана. „Ја сам некако више за искрен однос, за договор. Знате, Нина је добро дете, сад, можда је глупо причати пред њом, али одличан је ђак, и не бежи са часова, не прави проблеме, ја бих волела да могу да одем код разредне и кажем – таква и таква ствар. Она да каже – може или не може. Да напишем молбу, да одем до директора, било шта, само да не морам да лажем! Овако је и мени мука и што сам овде, и што знам да ћу још ко зна колико пута долазити док не заврши школу!“
„Добро, не знам шта да кажем, хајде, написаћу и овај пут… Само да смислим шта… Је л’ био стомачни грип прошли пут?“ упита Нину.
„Не, био је онај, обичан!“ рече Нина.
„Е, овај пут си имала стомачни, чисто да знаш ако те питају – висока температура, пролив и повраћање.“
„Хвала Вам много!“ рече Гордана. Докторка поново стави наочаре. Погледа по столу. Затим отвори фиоку, једну па другу.
„Изгледа да сам остала без образаца! Није ни чудо!“ рече докторка и подигну слушалицу телефона на столу. „Милка… Хајде, молим те, донеси ми опет блокчић оправдања, немам ниједно… Како нема? У целом Дому здравља нема? Ау… Па, како… Хајде, питај онда Гоцу, молим те, ако има једно да позајми, вратићу јој три кад стигну нова! Или ако она нема, питај Зорана, па Тању… па… знаш већ… Хвала ти“ Докторка спусти слушалицу.
„Сачекајте мало, да видимо да ли неко има једно оправдање, баш се брзо троше!“ рече докторка. „Велико интересовање, знате…“
Пише: Маја Бугарчић