Велики просветитељи, мислиоци и научници такозване западне цивилизације, који су вековима, па и у не тако далекој историји, носили бакљу просвећености, сада се вероватно преврћу у гробу. Памет је у међувремену стављена у службу корпоративног капитала и новац је постао једина вредност која се рачуна. Стицање капитала је императив западне цивилизације и вредност појединца се мери његовом способношћу да заради и стекне. Остали људски квалитети су демоде. Поштени људи су постали наивни, природно неамбициозни су проглашени за инертне и мање вредне. Подобност се више не мери идеолошком припадношћу, већ спремношћу на СВЕ да би се капитал увећао. Новац нема нацију, расу, веру.
Оно за шта су се радници у Чикагу изборили пред крај 19. века, појели су скакавци. Борили су се против неједнакости и неправде капиталистичког система, ниских надница, великог броја радних сати. Сто тридесет година касније, поново смо на истом полазишту. Нити радимо осам сати, нити спавамо осам сати, а о културном уздизању да и не говоримо. Напротив, култура је унижена, сведена на форму кича, задовољавања простачких нагона, или концентрисана око елитне културе разумљиве промилима становништва. Просека нема, златна средина је уништена, баш као и средњи слој становништва. Форбс извештава да 500 најбогатијих појединаца на свету „вреди“ 4,7 трилиона долара (трилион је број који се, према краткој скали, пише са 12 нула, односно износи милион милиона). Грубо се процењује да бруто национални производ свих земаља на свету износи око 70 трилиона долара.
Најбогатији људи су Бил Гејтс (79 милијарди долара), Карлос Слим (77,1 милијарди долара) и Ворен Бафет (72,7 милијарде долара). Не, нико од њих није открио лек против рака, бесплатну енергију за целу планету, начин да нико на планети не умире од глади или због недостатка чисте воде. У исто време, годишњи приход по глави становника у Конгу је око 750 долара, а у Централноафричкој Републици ни 640. Годишњи приход Централноафричке Републике износи 1,723 милијарде долара. Држава од близу пет милиона становника заради 46 пута мање новца него што га има један једини човек. Да ли би Бил Гејтс могао да купи четрдесетак држава, углавном афричких? Могао би, бар теоретски. Да ли је то нормално? Није.
Слична ситуација је и унутар већине држава, ако се изузму социјално најправедније државе северне Европе. Друштва су раслојена на пребогате и сиромашне. Најмање је богатих – морају да превагну на једну од ове две стране. Богаташи живе у својим гетоима, не мешају се са обичним светом, имају приватне војске које их чувају, имају новац који никада неће моћи да потроше. При пословању ризик деле са свим запосленима, а профит ни са ким. Раслојеност је све већа, социјалне осетљивости нема, што се одражава и на квалитет лечења и квалитет образовања.
Где је у свему томе просвета? Зашто у већини западних земаља тренутно постоји дефицит просветних радника? Зашто просветни радници у уређеним и знатно богатијим земљама од наше дају отказ после само неколико година радног стажа? Шта ће развијене земље учинити са резултатима анализа које показују да индивидуализована настава (која код нас постаје модерна 20 година касније него код њих) не даје добре резултате?
Чињеница је да шачица неолибералних капиталиста диктира трендове у свим сферама савременог друштва. Њихови су конгресмени, сенатори, посланици, политичари, банке… Како се све усаглашава са њиховим светим циљем – згртањем још већег богатства – логично је да и просвета на глобалном нивоу ради у њиховом интересу. Правог образовања је све мање. Ђаци се уче вештинама неопходним за рад. Образовање је резервисано за оне који ће завршити факултете, а и ту је селекција све ригорознија. Право образовање постаје неподношљиво скупо обичним људима. За њих је довољно да овладају вештинама, а још пожељније да буду спремни на сталне преквалификације. Све је данас тржиште и све је роба. Радник је роба на тржишту радне снаге. Он треба да ради, а не да има опште образовање. Из неког разлога, те две ствари су супротстављене – данашњи подобан радник не треба да има опште образовање. Опште образовање је, изгледа, ризик. Могуће је да води разумевању шире слике, размишљању о појавама и проблемима, лакшем сагледавању узрочно-последичних веза. Као да онај ко у школи научи да мисли, не може да буде добар варилац, на пример.
Како се постиже овај циљ?
Најпре тако што се и ђацима и наставницима оставља све мање простора да мисле. Ђаци уче преобимно градиво, неповезано, набацано, из често лоших уџбеника. Материја је уситњена, од шуме се не види дрво. Хоризонталне повезаности градива нема. Наставницима се, и то не само код нас, обесмишљава наставнички позив, претвара се у бирократски; наставник више није узор, није идол, није модел понашања; наставник је помоћник у наставном процесу. Настава је окренута ка анимирању ђака, ђачке обавезе су минималне, повлађују интересовањима ученика. Нема понашања ђака које је у пракси неприхватљиво. Све се толерише, губи се морални компас, негују се социопатолошке појаве, јер савремена школа за све има разумевања. Када је ученик у питању, он може све.
Затим се циљ постиже и тако што се средње школе упадљиво раслојавају. Деле се на оне које воде даљем образовању и оне после којих може само да се тражи посао. Ове прве код нас још увек нису реформисане. Оне друге, средње стручне школе, се унајвеће реформишу. Смањује се фонд општеобразовних предмета (што иде дотле да се смањује број часова географије туристичким техничарима), негује се неписменост тиме што се у средњој школи не изучава правопис, већ само књижевност. Стручни предмети се уводе по узору на туђе школске системе, без обзира на то што предуслови за њихову имплементацију не постоје. У ери обавезне информатичке писмености, код нас се учи како се укључује рачунар. У ери бежичног брзог интернета, наш ђак учи о дајалап конекцији.
А онда стижемо до можда кључног момента. Како су данас на цени само они који могу добро да зараде, а не заборавите да од зараде зависи да ли ће сутра моћи да се квалитетно хране, лече и образују своју децу, наставнички позив се у већини земаља, па и нашој, представља као непожељан, у старту неуспешан, неугледан, понегде и бедан. У свету у коме вредиш онолико колико материјално имаш, просветни радник не вреди ништа. То поручује његова плата у Србији, али и у Сједињеним Америчким Државама и многим земљама Европе. Онде где су плате још увек солидне, као на пример у Енглеској, побринули су се да број радних сати буде такав да одбије сваког квалитетно образованог појединца и усмери га на делатности у којима ће са тим бројем радних сати зарађивати неколико пута више новца. То неминовно доводи до негативне селекције. Најбољи беже од просвете јер од ње не могу ни пристојно да живе. Они други, схватајући да нису по мери великих и успешних компанија, завршавају у школи.
Код нас је ситуација можда мало другачија, због високе стопе незапослености и због тога што је наћи данас посао равно добитку на лутрији. Али и код нас најбољи траже посао на бољем месту и често им је школа само пролазна станица док до плаћенијег посла не дођу. Наравно, има и правих заљубљеника у посао и њихов је положај можда најтрагичнији, јер би у неком другом сектору са толиком посвећеношћу послу много боље прошли. Овде се то не цени и не награђује. Истина, ни јавашлук се не кажњава, што све заједно води још већем урушавању просвете.
Коме је и зашто у интересу да наставник не буде важна фигура у животу детета?
Општеприхваћено мишљење је да је основни разлог у томе што је лакше манипулисати необразованим човеком, односно људима пониклим у лошем образовном систему. То је вероватно тачно. Књига је одувек била претња тиранима, па је мислећи човек вероватно претња модерним правим властодршцима (не мислим на политичаре).
Међутим, овде се можда добро уклапа и Масловљева хијерархија потреба, где испуњење потреба из једног нивоа, рађа мотивацију и тежњу да се испуни и наредни ниво. На најнижем нивоу су физиолошке потребе. Савремена западна цивилизација свом становништву углавном дозвољава да ове потребе буду задовољене – храна, вода, сан. На наредном нивоу је осећај сигурности – сигуран посао, безбедност породице, здравље. Ту нас већ држе на клацкалици. Ако тај ниво испунимо, тежићемо ка самопоштовању, успеху, признавању нашег успеха, а даље би нас тежње одвеле до потребе за самоостварењем. Није компликовано утврдити чему тежи необразован човек, који проводи дане радећи за друге, са минимално времена остављеног за неке друге садржаје, у сталном страху због радног места и каквог-таквог благостања и сигурности које може да обезбеди својој породици. Није тешко закључити ни да такав радник не поставља питања, нема ни времена ни храбрости да се бави борбом за своја права, сада већ можда и људска, а не само радничка. Такав радник је војник система који је створио неолиберални капитализам. Слуша наређења, не поставља питања – ни када се ради, ни када се дели добит. За више облике потреба не зна. Нема навику да чита књиге, радије гледа телевизију, а ту ствари преузима у своје руке индустрија забаве, кроз маркетинг удружена са великим компанијама.
Диктирају потребе, а неретко их и вештачки стварају. Очас посла човек са два здрава ока постаје слепац.
Човек постаје незаинтересован за све, осим за базичне потребе. Летаргија влада читавим друштвима, присутан је осећај немоћи да се било шта промени и вечита утеха потлачених – може и горе! Данас у Србији радник који прима минималац ради пуно радно време, пуну радну недељу, на крају месеца бира да ли ће платити рачуне или купити деци храну, пошто за оба не може да заради.
Минималац је одређен тако да поштен човек и поштен радник не може да се издржава од свога рада. Ипак, он ћути и не буни се.
Да ли би наставник који би тог радника, док је био ђак, терао на размишљање, који би код њега пробудио самопоштовање, који би му говорио о Исланду и његовим храбрим одлукама да у „спаситељима“ препозна генераторе кризе и протера их из земље, који би говорио о ренесансном човеку и његовим широким интересовањима, о погубности реклама, тумачио да по Уставу можемо да се лечимо где год хоћемо и да нико не може да нам ускрати то право решењима разних комисија, предложио да израчунају колико за радног века радник издвоји за пензионо осигурање, а колика му је пензија – да ли би тај наставник у њега усадио свест о томе да се није родио да буде модеран роб и да је огромна неправда да му живот пролази у сталном страху и борби за пуку егзистенцију?
Можда и би.
Да ли имамо таквог наставника?
Систем се из све снаге труди да га немамо.
И за сада му добро иде.
У тексту су коришћени подаци преузети из магазина Форбс и са сајта Светске банке.
За читање препоручујем овај текст о неолиберализму.
Аутор: Љубинка Боба Недић