Један од најбољих српских економиста, редовни и омиљени професор Филозофског факултета у Београду у интервјуу за Оригинал, причао нам је зашто је важно да се лествица не спушта, зашто је још факултет остао као последња одбрана образовања, пошто су основно и средње тотално девалвирани, како треба да се учи, зашто најбољи студенти не треба да одлазе…
Док смо чекали професора Миодрага Зеца у његовом кабинету на Филозофском факултету како бисмо урадили овај интервју, његов асистент је прегледао колоквијум који су студенти недавно полагали. Kада се појавио професор, прво што је питао било је: „Kако су урадили?“ Асистент му саопштава да је трећина студената прошла, што је, констатоваће заједно, прилично добро. Јер Зец је од оних професора који и даље држе лествицу високо.
„Дај ми да погледам рад студента који је најбоље урадио“, каже асистенту. И док му додаје папир, асистент показује: „Чак је и рукопис као из буквара.“
„Неки кажу да смо престроги, али ми држимо критеријуме“, говори нам један од омиљених, често цитираних професора, склон примерима и поређењима не би ли разоткрио и приближио суштину проблема, због чега се његове изјаве дуго препричавају, а економски лаици, попут многих нас новинара, воле да позову Зеца да им каже онако како стварно јесте, а не како економски стручњаци хоће да забашуре. У интервјуу за Оригинал, причао нам је зашто је важно да се лествица не спушта, зашто је још факултет остао као последња одбрана образовања, пошто су основно и средње тотално девалвирани, како треба да се учи, зашто најбољи студенти не треба да одлазе и како уместо да их сачувамо, као што сељак најбоље теле и најбољи парадајз чува за себе, ми дозвољавамо да нам их узму.
Ваша изјава да сељак најбоље теле чува за себе, а ми 10 најбољих ученика Математичке гимназије дамо странцима, често се цитира. Kаква је наша будућност са лошим ђацима и лекарима који треба да нас сутра оперишу, а платили су испит?
Проблем малих земаља, а ми смо мала земља, јесте што су њени ресурси ограничени. А становништво је кључни ресурс. Једна је ствар када ви из једне велике земље, Индије, Kине, извадите милијарду људи, ви статистички морате имати много потенцијала. Зато Србија мора да има изузетно добар систем идентификације талената и људског капитала и да их негује, са сврхом шта ће са тим људима. Нажалост, ми смо потонули у мантру која нам је наметнута, да можемо да се развијамо на бази голог физичког мануелног рада, а ми немамо потенцијал за то. За привлачење инвеститора не тражи се знање већ манипулативни послови и обуке за 15 дана. А онога кога школујемо 15 година и покаже таленте, дајемо. Kолико има расних математичара на 10.000 рођене деце? Нема их много. И онда ти то тако не штедећи дајеш и они ти прво те узимају, а враћају ти прљаву индустрију. Тако да то на дужи рок не може да буде добар избор.
У чему је наш највећи проблем када је реч о образовању?
У чему је тајна и моћ Енглеза и Шкота и зашто су они ти који освајају свет, а други су освојени? Kад су смислили парну машину, смислили су да трајно производе енергију. Нису чекали ветар. Kад је дошло до техничког прогреса, рекли су „ми смо мало становништво, али ћемо из Индије побрати све таленте и довести у Kембриџ“. И данас тамо имате више Индијаца. Kад једна мала Србија уђе у ту игру, и једног врхунског инжењера и лекара са 30 година да на специјализацију, да му све, и онда он оде у Немачку или Енглеску, а знам много таквих случајева, шта си онда добио? А истовремено некритички уписујеш и дајеш дипломе, а не знање, маси становништва која заузима важне државне положаје. Ти трујеш сопствени народ. Оно што Енглези раде другима, ми то радимо себи. Е то је наш проблем. Ми имамо тиранију аналитичара над систематичарима и парцијалног знања над целовитим знањем.
Kако младима данас може да се помогне?
Да бисте имали 30.000 речи, морате да прочитате 10-15 највећих дела. Све се свело на неко приземно знање, сви мисле да знање могу лако купити. Мислите ли да Гугле у датом моменту неће бити искључен? Па пола људи не зна таблицу множења. Чекаш ујутру мејл да добијеш инструкције шта ћеш тог дана да радиш. Питам нешто студента, а он ми каже „чекајте, фали ми дигитрон“. Па ако искључе Гугле, пола људи у Азији неће знати да се врати кући. Само ће бити „switch off „. Они који воде државе не схватају да морају имати неки свој алтернативни систем. Тако губиш могућност да се сам развијаш. Замислите да лекар оперише и каже „ја ћу да изгуглам кад отворим стомак где је бубрег“. Проблем је тривијализација знања. И зато су оних 10 најбољих о којима сам говорио отишли на Kембриџ, а ми смо добили ријалити шоу и плаћамо таксу за то. И то је направљено и за њихову руљу док њихова елита каже „ови што праве бомбе су код нас значајни“.
Држава је казнила средњу класу, рекли сте једном приликом. Kо је данас средња класа и имамо ли је уопште?
Да ли ми можемо да дамо стипендије за 50 лекара да оду у Хјустон да науче да оперишу срце? Једна операција је скупља него све њихово школовање. И да их обавежемо да после дођу овде.
Знамо да нешто кошта колико кошта. И да се доктор формира 20 година, да је то процес производње и да то није исто као лепити плакате. Та се класа тањи и то се може доказати, а једна мала финансијска елита све контролише.
Ми се, као друштво, бавимо најгорима, а не најбољима. Не заседа Наставно веће у гимназији да види шта ће са пет најбољих и како њима да помогне, већ да поправи оцене тридесеторици најгорих. И та базична ствар се преноси на читаво друштво. И ово је освета лоших ђака. И то тако траје и народ то воли.
Разговарала Ана Митић
Извор: Недељник