Mirjana Bobić Mojsilović: Nisam dugo videla decu koja su izula sandale da šljapkaju po baricama

jul 18, 2017

Nisam dugo videla decu koja su izula sandale da šljapkaju po baricama, jer grad više nije mesto u kome se bezbedno kisne, i igra, i druži i živi.

Nekada, u leto, ulice su bile pune dece. Crtali smo školice. Igrale smo se lastiša. Trčkarali smo do obližnjeg parkića. Sedeli na stepeništu ispred nečije zgrade. Dečaci su igrali klikere i tapkali sličice, „životinjskog carstva“ ili slike fudbalera. Devojčice su nosale svoje igračke, a srećnice su imale i kolica za svoje lutke. Neko je imao trotinet. Posle smo vozili rolšue. Igrali smo se po dvorištima, pa i po školskim dvorištima, između dve vatre. Po ceo bogovetni dan, pogotovo kad smo bili na raspustu, ili u vreme vikenda, nismo ulazili u kuću. Zajedno smo čitali Politikin Zabavnik.
Kad bi pali veliki letnji pljuskovi, mame bi nas puštale ne samo da pokisnemo, nego i da bosonogi gacamo po baricama. Išli smo sa majkama na pijacu. Sa očevima smo išli da biramo lubenice. Trčkarali smo i po deset puta dnevno da mamama kupimo zejtin, ili prašak za pecivo, ili mleko za šne nokle. Mi smo morali da sapunom peremo ruke i lica umusavljena od zemlje, sladoleda, lubenice i krede, jer je i detinjstvo bilo musavo i nesavršeno i fantastično i zabavno, puno rascopanih kolena i ogrebotina.letnja igra
Sećam se ovoga svega, jer mi je nešto neobično – sve ređe viđam decu na ulici. Kao da smo postali Njujork ili Pariz, nekako ođednom izgleda, kao da su deca sklonjena u udobne sobe, u igraonice, na posebna mesta za igranje i druženje, za život koji se odvija potpuno drugačije nego onda kada su deca rasla igrajući se ispod prozora, i vikala „Mama, snesi mi bicikl, ili loptu“.
Nisam dugo videla decu koja su izula sandale da šljapkaju po baricama, jer grad više nije mesto u kome se bezbedno kisne, i igra, i druži i živi.
Ali zato, deca su sve češće u kafanama i kafićima, trče između stolova, kao da su u parku, ludeći od dosade, deca sve češće zevaju na kasnim koncertima, ili u šoping molovima u kojima trčkaraju za majkama pogleda zamagljenih šarenilom i neonskim osvetljenjem, navikla na klimu, automobile, zatvorene prostore, svetlucave ekrane i tišinu usred sveopšte buke.
Ili su , kao i njihovi roditelji, sve duže zakovana za ekrane svojih telefona ili kompjutera.
Pa onda ispada da leto dolazi džabe, i da letnje kiše padaju uzalud, kad ni Bosonogi koji je, onda, hteo da poljubi nebo, ne bi ovde više imao s kim da se igra.
Izvor: AllMe

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Mirjana Bobić Mojsilović: Nisam dugo videla decu koja su izula sandale da šljapkaju po baricama"

  1. DinaBilan kaže:

    Iz centra grada Sam se preselila u predgradje kad sam zatrudnela, najbolja odluka ikad. Leto je pri kraju a decu I dalje vidjam kad su gladna ponekad I neka tudja deca utrce da jedu, sladoled ne kupuju na komad vec porodicno pakovanje a u radnji im daju plasticine kasike, znaju i oni da ima medju njima onih kojima je I sladoled luksuz. Ne nose telefon jer im jednostavno nije potreban, vuku za sobom rekvizite a o kretanju saznajem od drugih mama kad prolete ispod njihovog prozora. I ne ne zivimo u selu, u gradu smo, i ta ista deca idu i na arhimedese i u muzicke skole I na sportove, samo smo im dozvolili da pre svega toga budu DECA. I da kisa, zbog kise jos se niko kuci nije vratio, to je samo kisa

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama