U kulturi pobednika u kakvoj živimo, svi smo poraženi, samo što mnogi to ne shvataju
Pre neko veče, slučajno sam naletela na intervju jednog nekada uspešnog sportiste, i oduševila sam se. Čovek je doživeo neku vrstu preumljenja, ili kao što bi se modernim jezikom reklo, osvestio se, i počeo da živi u skladu sa onim što je otkrio u sebi, i u prirodi. Putuje i uči. Čisti svoje telo i um, od površnosti, od materijalnog, i svega što nam je potrošačka civilizacija nametnula kao ideal savremenog uspeha. Sve je počelo da se menja u njegovom životu kada mu je postalo dosadno da pobeđuje druge, što mu je, s obzirom da je sportista, bio način života. I umesto toga, krenuo je da uči o sebi i o svetu. Na kraju, ispostavilo se, počeo je da se takmiči sam sa sobom, i te pobede su bile najslađe.
Što se poraza tiče, stvari su tako obične – poređenje je izvor svakog zla
Pomislila sam, ovaj čovek je shvatio! Oduševila sam se da danas uopšte ima takvih muškaraca u najboljim godinama, koji su radost i smisao života potražili na drugom mestu. Izvan splavova, separea, jahti, hacijendi. Iako ovaj čovek verovatno sve to može da ima, on je umesto roleksa, dohvatio knjigu. Umesto ispraznih razgovora o seksualnim ili materijalnim osvajanjima, on je odlučio da se uopšte ne druži s ljudima s kojima nema o čemu da razgovara. U njegovoj pojavi, glasu i gestikulaciji, nema ničeg osvajačkog. Ovaj čovek nije pokorio nikog. I nikog, zarad svog ega, nije opustošio.
Pomislila sam, sa osmehom, da ipak, ima nade.
Jer u kulturi pobednika u kakvoj živimo, svi smo poraženi, samo što mnogi to ne shvataju. I, samo istinski mudri, samo oni koji su naučili da razlikuju bitno od nebitnog, mogu da shvate da su, kao što je rekao Kipling, i pobede i porazi – dve podjednake varke. I pala mi je na pamet ona moja – „nije važno biti u pravu, važno je biti srećan”. Kako li sam ja to mogla da znam pre dvadesetak godina, nije mi jasno, tek ta rečenica mi je pomogla da se ipak, sa izvesnim humorom, nosim sa svim „porazima” koji su me strefili. Stavljam ove navodnike zato što su porazi relativni, isto koliko i pobede.
Ne mora se biti nobelovac, akademik, prvak sveta, mis univerzuma, bogat kao Krez, ili biti car ili kralj (paradoksalno, to su danas dva najčešća nadimka), da bi se čovek osećao dobro. Osećati se dobro u sopstvenoj koži, najvažnija je pobeda koju čovek može da ostvari.
A što se poraza tiče, stvari su tako obične – poređenje je izvor svakog zla.
Piše: Mirjana Bobić Mojsilović
Izvor: Tamošnja