Доносимо вам једну причу маме Зоране, мама коју има Ирис. Ирис има 9 година.
Девојчица која има аутизам, која је успела да постигне многе ствари за које су и сами стручњаци рекли да не може. Својим радом и трудом, као и великим трудом и радом своје маме.
ИРИС је она која је радосна и светла као дуга „жена која плени лепотом“; „особа која је обасјана свим дугиним бојама“; „дуга“; „боја“; „срећа“.
Прочитајте причу.
“Кад год идем улицом са мамом она увек негде жури. Вуче ме за руку као да за собом вуче ону пијачарску торбу. Не волим да се осећам као торба за пијацу,зато пустим њену руку и идем испред или иза ње. Она тако брзо и глупо живи. Увек је озбиљна и гледа само напред.
Хода тротоаром, нит види нит чује аута и људе који пролазе, само их механички обилази као препреке на путу. Трепће и хода. Није приметила ни сиви ауто у ком је на задњем седишту био огроман пас. Неки чудан кућни љубимац. Не знам куда га возе? Можда код ветеринара? Није то толико ни битно, пре њега је просло 25 аутомобила и после њега још 34, све сам их избројала. Ево иде и 35.
И сви они негде журе. Из ауспуха им излази неки чудан дим који смрди. Уф, какав смрад, а мама то не осети?
Нервирају ме звукови аутомобила. Кад год шетам улицом чујем само: трртрртрр трр трр, то ме излуђује.
Ево сад идемо ка оном дивном излогу са играчкама.
Сваки пут кад му се приближавамо, ја погледом проверим да ли је велики шрумпф још увек ту…и ту је. Нису га продали, чека ме.
Застанем на тренутак,насмесим му се и он мени.
У глави ми одзвања Гаргамелов зли глас. Не волим Гаргамела јер он хоће да поједе шрумпфове. Кад би их појео, ко би после глумио у цртаном филму??
Кроз главу ми се мота уводна шпица:
У дааавна, прадавна времена у дубокој суми живео је мали плави народ…
Чујем познат глас који виче “ИРИИИИС” окренем се, видим намрштену маму и знам да морам кренути за њом.
Још једном намигнем шрумпфу и крећем.
Видимо се сутра шрумпфе.
Ево нас у аутобусу. Селе смо. Зашто возач не затвара врата и не креће?
Сигурно због ове две бабе које се гурају да уђу. Говорим наглас: ЗАТВОРИ ВРАТА! Мама ме мрко погледа и сапне “Тишина, затворицшће кад сви уђу.”
Е тако, ушле су, крећемо.
Возимо се лагано као да лебдимо. Знам сваког лежецег полицајца на путу до куће. Кад му се приближимо, ја зажмурим а онда аутобус пређе преко њега и одбаци нас мало у висину као да смо лагано скочили на трамболини.
Леп је осећај, волим трамболину.
Мама и не примети да су са билборда поред пута огулили стару рекламу и ставили нову. Ма нећу ни да јој говорим.
На овом мотелу јос нису поправили слово М. Кад год пролазимо овуда читам “отел” уместо мотел. Стварно глупо.
Ни то мама није приметила.
Мислим да мозак одраслих људи пати од поремећаја пажње за детаље, друго објашњење немам.”
Зорана Пљеваљчић.