Mišljenje lekara iznad roditeljskih emocija

jul 18, 2017

Ljudi su često zbunjeni jer ne znaju da u slučaju bolesti deteta, kome ne može da se pomogne u zemlji, postoje fondovi kojima treba da se obrate za pomoć, pa organizuju humanitarne akcije prikupljanja novca

Slu­čaj je­da­na­e­sto­me­seč­nog de­ča­ka Čar­li­ja Gar­da, ko­ji bo­lu­je od ret­kog ge­net­skog po­re­me­ća­ja, me­se­ci­ma je jed­na od glav­nih te­ma u bri­tan­skim me­di­ji­ma. Ma­li­šan se le­či u bol­ni­ci „Grejt Or­mond strit” u Lon­do­nu, a nje­go­vi ro­di­te­lji Ko­ni i Kris tra­ži­li su odo­bre­nje da ga od­ve­du na eks­pe­ri­men­tal­no le­če­nje u SAD. Me­đu­tim, le­ka­ri bri­tan­ske bol­ni­ce su bi­li pro­tiv ta­kve od­lu­ke ar­gu­men­tu­ju­ći je ti­me da to ne­će po­mo­ći de­te­tu, da tret­man na ko­me ro­di­te­lji in­si­sti­ra­ju ni­je oprav­dan i da bi de­te pa­ti­lo. Slu­čaj je za­vr­šio i na su­du, jer u ovoj ze­mlji po­sto­ji pro­ce­du­ra da ako ro­di­te­lji ni­su sa­gla­sni sa od­lu­kom me­di­ci­na­ra on­da sud do­no­si od­lu­ku.
U ovom slu­ča­ju sud je pre­su­dio u ko­rist bol­ni­ce, do­nev­ši od­lu­ku o pa­li­ja­tiv­nom zbri­nja­va­nju de­ča­ka u bol­ni­ci gde le­ži.
Na­kon nji­ho­ve žal­be, Evrop­ski sud za ljud­ska pra­va je kra­jem pro­šlog me­se­ca do­neo ko­nač­nu od­lu­ku o to­me da Čar­li­je­vi ro­di­te­lji ne mo­gu da ga od­ve­du u SAD.
Usle­dio je ve­li­ki pri­ti­sak na le­ka­re i bol­ni­cu, u ras­pra­vu su se uklju­či­li i pred­stav­ni­ci Va­ti­ka­na, kon­gre­sme­ni i pred­sed­nik SAD, ospo­ra­va­ju­ći od­lu­ku su­da i pru­ža­ju­ći po­dr­šku ro­di­te­lji­ma da de­te, ipak, tre­ba da ode na tret­man u Ame­ri­ku i da mu se da bi­lo ka­kva šan­sa u le­če­nju. Ro­di­te­lji ma­le­nog Čar­li­ja su sa nji­ho­vom po­dr­škom pro­te­kle ne­de­lje pre­da­li lon­don­skoj bol­ni­ci pe­ti­ci­ju sa vi­še od 350.000 pot­pi­sa sa zah­te­vom da se de­te ot­pu­sti iz bol­ni­ce ra­di od­la­ska u SAD na eks­pe­ri­men­tal­no le­če­nje. U me­đu­vre­me­nu su pri­ku­pi­li 1,4 mi­li­o­na fun­ti do­na­ci­je, što je do­volj­no za od­la­zak u SAD i za te­ra­pi­ju. No­vac im je do­ni­ra­lo vi­še od 83.000 lju­di iz ce­log sve­ta.
„To je naš sin i kao ro­di­te­lji mi­sli­mo da mo­ra­mo ima­ti pra­vo da mu da­mo pri­li­ku za ži­vot”, ob­ja­sni­la je me­di­ji­ma Čar­li­je­va maj­ka Ko­ni.
Ce­la pri­ča je u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji po­kre­nu­la jav­nu de­ba­tu o po­ve­re­nju u do­no­še­nje le­kar­skih od­lu­ka, ko­ji tre­ba da do­no­se od­lu­ke u in­te­re­su de­te­ta i bez upli­va emo­ci­ja ko­je „za­ma­glju­ju” od­lu­ku, ali i o to­me da li ro­di­te­lji­ma tre­ba re­al­no ob­ja­sni­ti da li po­sto­ji na­da za le­če­nje nji­ho­vog de­te­ta ili im tre­ba omo­gu­ći­ti hva­ta­nje za po­sled­nju „slam­ku” i od­la­zak na tret­ma­ne za ko­ji su ne­gde pro­či­ta­li da mo­gu da po­mog­nu? I u Sr­bi­ji su lju­di če­sto zbu­nje­ni jer se de­ša­va da ne zna­ju da u slu­ča­ju bo­le­sti de­te­ta ko­me ne mo­že u ze­mlji da se pru­ži po­moć po­sto­je dva bu­džet­ska fon­da ko­ji­ma tre­ba da se obra­te za po­moć, pa pu­tem in­ter­ne­ta tra­že mo­guć­no­sti za od­la­zak u ne­ku ino­stra­nu bol­ni­cu, ujed­no or­ga­ni­zu­ju­ći hu­ma­ni­tar­ne ak­ci­je pri­ku­plja­nja nov­ca.
Prof. dr Zo­ran Ra­do­ji­čić, di­rek­tor Uni­ver­zi­tet­ske deč­je kli­ni­ke u Tir­šo­voj i član Nad­zor­nog od­bo­ra Bu­džet­skog fon­da za le­če­nje u ino­stran­stvu, ob­ja­šnja­va da je pri­rod­na po­tre­ba i pra­vo sva­kog čo­ve­ka da za bli­sku oso­bu ko­ja je obo­le­la tra­ži sve mo­guć­no­sti za iz­le­če­nje. Ipak, le­ka­ri su ti ko­ji mo­ra­ju da da­ju mi­šlje­nje i ko­na­čan sud o le­če­nju sva­kog pa­ci­jen­ta, a to je upra­vo po­ka­zao i ovaj slu­čaj u En­gle­skoj.
– U Sr­bi­ji smo for­mi­ra­li Bu­džet­ski fond pri Mi­ni­star­stvu zdra­vlja ka­ko bi se re­ši­li pro­ble­mi fi­nan­si­ra­nja od­la­ska de­ce u ino­stran­stvo. Na ras­po­la­ga­nju nam je do­volj­no nov­ca za sva­ko de­te za ko­je je di­jag­no­sti­ka i le­če­nje u ino­stran­stvu oprav­da­na i da­je re­al­nu šan­su za iz­le­če­nje ili una­pre­đe­nje kva­li­te­ta ži­vo­ta. Do­go­di se da le­kar u bol­ni­ci u ino­stran­stvu pi­ta pa­ci­jen­ta za­što su se od­lu­či­li za ino­stran­stvo ka­da u Sr­bi­ji ra­di od­li­čan struč­njak za taj pro­blem.
Ve­o­ma je va­žno ne ma­ni­pu­li­sa­ti emo­ci­ja­ma po­ro­di­ca, pru­ži­ti im po­dr­šku i u naj­te­žem mo­men­tu pro­fe­si­o­nal­no do­ne­ti od­lu­ku u naj­bo­ljem in­te­re­su de­te­ta. Ne­ka­da je je­di­no od­go­vor­no pre­sta­ti sa bol­nim i is­cr­plju­ju­ćim tret­ma­ni­ma, po­dr­ža­ti po­ro­di­cu i pru­ži­ti mo­guć­nost za od­la­zak de­te­ta ko­ji je do­sto­jan­stven i li­šen pat­nje i bo­la – is­ti­če dr Ra­do­ji­čić.
On je ape­lo­vao na sve ko­ji or­ga­ni­zu­ju hu­ma­ni­tar­ne ak­ci­ja da uva­že pro­ce­ne le­ka­ra i od­go­vor­no pla­ni­ra­ju pro­ces jer sma­tra da je to, pre sve­ga, va­žno za bo­le­sno de­te i po­ro­di­cu, ali je od zna­ča­ja i za ce­lo dru­štvo, jer su na­ši lju­di sprem­ni da po­mog­nu, što je va­žno ne zlo­u­po­tre­blji­va­ti.
Pre­ma re­či­ma Ve­ra­na Ma­ti­ća, pred­sed­nik Nad­zor­nog od­bo­ra Bu­džet­skog fon­da za le­če­nje u ino­stran­stvu, od for­mi­ra­nja ovog fon­da dr­ža­va vi­še ne­ma pro­blem da obez­be­di le­če­nje bi­lo ko­jem de­te­tu, bi­lo gde u sve­tu, ako za to le­če­nje ili di­jag­no­sti­ku ne po­sto­je uslo­vi kod nas.
– Ipak, i da­lje ima­mo SMS ak­ci­je, i u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va, ro­di­te­lji i ne po­ku­ša­va­ju da za­tra­že sred­stva od Bu­džet­skog fon­da. Ve­o­ma je va­žno is­ko­ri­sti­ti ovu mo­guć­nost jer u ko­mi­si­ja­ma ovog fon­da se­de na­ši naj­bo­lji struč­nja­ci, ko­ji će mo­ći da oda­be­ru i naj­a­de­kvat­ni­je me­di­cin­ske usta­no­ve u sve­tu, ali i da pra­te slu­ča­je­ve ka­da se po­sle in­ter­ven­ci­ja vra­te u ze­mlju. Po­sto­ji či­ta­va li­ni­ja od­go­vor­no­sti, od do­no­še­nja od­lu­ke o ade­kvat­noj usta­no­vi, od­go­vor­nost za to da su sred­stva utro­še­na na naj­a­de­kvat­ni­ji na­čin i tran­spa­rent­no iz­ve­šta­va­nje. Ka­da god je mo­gu­će, do­vo­de se naj­bo­lji struč­nja­ci u na­šu ze­mlju i, po­red neo­p­hod­nih in­ter­ven­ci­ja, ko­rist ima­ju i na­ši le­ka­ri ko­ji ta­ko pro­la­ze naj­bo­lju mo­gu­ću obu­ku – ka­že Ma­tić i do­da­je da ni­ko­me ne mo­gu da se za­bra­ne hu­ma­ni­tar­ne ak­ci­je, ali da oni ko­ji ih or­ga­ni­zu­ju mo­ra­ju da de­fi­ni­šu šta za­pra­vo že­le tim ak­ci­ja­ma da po­stig­nu. On se pi­ta da li je za pa­ci­jen­ta br­že i efi­ka­sni­je da se sku­plja­ju sred­stva pu­tem SMS ak­ci­ja ili da se obra­te ne­kom od dr­žav­nih fon­do­va ko­ji ras­po­la­žu sred­stvi­ma za le­če­nje u ino­stran­stvu i ko­ji je in­te­res tih hu­ma­ni­tar­nih fon­do­va ako se de­ša­va da ne že­le da ot­kri­ju de­ta­lje o pa­ci­jen­ti­ma ka­da im se ja­ve pred­stav­ni­ci dr­žav­nih fon­do­va sa na­me­rom da po­mog­nu u obez­be­đi­va­nju sred­sta­va za le­če­nje u ino­stran­stvu.
Autor: Danijela Davidov-Kesar
Itvor: Politika

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama