Mladen Šarčević, osnivač i generalni menadžer obrazovnog sistema „Ruđer Bošković“
„Naša misija da jednog dana, nekoga u ministarstvu, ubedimo da je ovo što mi radimo dobro i poželjno da se proširi. To je strašno bitno. Mnoga pametna deca nam odlaze. Želja mi je da ova zemlja jednog dana ima mnogo uspešnih mladih ljudi kojima je cilj i interes da ostanu ovde i podignu kvalitet života na viši nivo. To se neće dogoditi samo po sebi. Oni uvek kažu da je to skupo, ali to nema cenu!“
Učitelji kao modelari naših ličnosti vešto prikupljaju krhke komadiće stečenog vaspitanja, usvojenih navika i znanja, kulturnog nasleđa, kreativnosti, talenta i veština koje svako dete nosi u sebi.
Ovakva šarolikosti materijala od kojih je ljudska duša satkana, samo u veštim rukama pravog majstora mogu se pretočiti u poštenje, čast, iskrenost, toleranciju, snaga duha i tela, drugim rečima, u izrastanje dece u dobre, obrazovane i nadasve uspešne ljude.
Taj proces poznajemo pod nazivom OBRAZOVANJE.
Nauka tvrdi da je obrazovanje prirodni proces koje ljudska jedinka spontano sprovodi i stiče se ne samo slušanjem reči već i iskustvom iz okruženja.
Učitelji mogu jedino pomoći velikom poslu koji se odvija, kao što sluge pomažu gospodaru.
U tom procesu, oni će biti svedoci procesa otkrivanja ljudske duše i njenog uspinjanja do Novog Čoveka koji neće biti žrtva događaja, već će imati jasnu viziju koja će usmeriti i oblikovati buduće ljudsko društvo.
O životu posvećenom obrazovanju dece, o učenju, nadanju i ispunjenju snova, o iskonskim vrednostima zanimanja UČITELJ, razgovaramo sa gospodinom Mladenom Šarčevićem, osnivačem i generalnim menadžerom obrazovnog sistema „Ruđer Bošković“.
Završili ste PMF, odsek za geografiju. Diplomirali ste sa 22 godine, završili postdiplomske studije, smer Zaštita životne sredine na BU?
Zahvaljujući roditeljima, krenuo sam ranije u školu. Već negde u šestom razredu osnovne škole sam znao šta hoću. Svojevremeno sam pisao pripovetke i pesme i želeo sam da budem putopisac, književnik. Na fakultetu sam već posle prve godine imao visok prosek i dobio status studenta koji ima pravo na ubrzane studije. Asistirao sam već tokom prve godine kao volonter.
Kada su se u Beogradu otvorile multidisciplinarne studije, bio sam potpuno oduševljen. Profesor sa mog matičnog fakulteta je tamo bio jedan od predavača. Ja sam „prirodnjak“, reke su me uvek zanimale, kao i njihova zaštita, tako da sam za temu na poslediplomskim studijama odabrao zaštitu voda.
Kako ste došli do radnog mesta profesora u školi?
Na fakultetu sam bio asistent-volonter, a pošto sam težio ka nezavisnosti, morao sam da se zaposlim. Imao sam ponudu da prvo radim u jednoj srednjoj školi, a tada nisam ni znao imam li talenta za rad sa decom. Deca su nešto što pleni, njih morate voleti, ali im ne činite dobro ako ih previše „mazite“. I upravo tome danas učim svoje profesore, da deci ne smeju da budu majka, jer majku imaju kod kuće. Možete im biti prijatelj, ali određena granica, koju ne smeju da pređu, mora da postoji.
Bili ste kasnije i direktor škole?
Tada sam bio veoma mlad i kolektiv me je izabrao bez ikakve političke pozadine, jer nikada nisam bio politički aktivan. Tako mladi i puni energije, ubrzo se nađete u mnogobrojnim odborima i komisijama na nivou aktiva Beograda koji su tih godina bili jako ozbiljni. Zatim prihvatate volonterske uloge i uspešno rešavate postavljene zadatke. Bilo je potrebno steći znanja i izučiti razne zakone i obrazovne standarde.
Kako je došlo do toga da osnujete prvu škole?
Prvu privatnu školu sam osnovao kao stručni osnivač, bez svog kapitala. Radi se o gimnaziji Milutin Milanković. Dobio sam zadatak, posle završetka bombardovanja, da osnujem ovu školu kako bi počela sa radom iste godine u septembru, što je bila skoro nemoguća misija.
Svi članovi tima su tražili jedan razumniji rok od najmanje godinu dana, a ja sam prihvatio rok od osamdeset dana. To je bio prvi projekat gde sam želeo da u praksi sprovedem sve ono što sam do tada naučio. Vlasnici su imali kapital i dogovor je bio da ja ispunim finansijski plan a da, istovremeno, struktura rada bude jako sofisticirana kako se u nju ne bi mogao mešati bili ko sa strane, što u državnim školama nije bio slučaj.
Finansijski plan za Gimnaziju Milutin Milanković je bio ispoštovan. Problem je nastao u trećoj godini, kada su svi počeli da se mešaju, nije bilo ulaganja u ljudski kadar i priča nije išla svojim tokom. Ipak, za mene ovo nije samo biznis. Zatim osnivam Prvu privatnu ekonomsku školu u Beogradu, pa potom Prvu privatnu gimnaziju u Podgorici – Crna Gora. Razišao sam se sa tim ljudima i krenuo u drugom pravcu, da osnujem našu školu koja bi bila nešto što će dete odvesti na Oxford, Harward, Sorbonu.
Poznato je da uvodite najviše standarde u obrazovne sisteme. Na koji način to postižete?
Obrazovni standardi podrazumevaju uvođenje najpriznatijih programa za pripremno (doakademsko obrazovanje). Tu postoje svetski uzori kao što su Cambridge programi od 5 do 16 godina i IB programi od 16 do 18 godina. Posebno je važno uvoditi organizacione standarde ISO 9001 i IQ-net u obrazovanju. Potrebno je da prihvatite uslove tih asocijacija, da aplicirate i da budete potpuno spremni za procese autorizacije. Znači, izuzetno dobri uslovi rada, oprema, savremena nastavna tehnologija, odličan ljudski resurs koji je ušao u lične međunarodne licence. Potrebno je da ste ozbiljni, odgovorni i profesionalni. Takođe je važno da sačuvate sve bitne vrednosti nacionalne kulture i osobenosti.
Da li naša država pokazuje dovoljno interesovanja za talente?
To je još jedna od naših misija. Deset procenata našeg ukupnog budžeta se izdvaja za decu koja imaju posebne talente i veštine. To nisu mala sredstva, deca to ostvaruju kroz delimične i potpune stipendije, a da pri tom ne očekujemo ništa za uzvrat. U početku smo sve crpeli iz naših pedagoških znanja, a kada smo napravili nešto, onda smo počeli da putujemo i odmeravamo gde smo. Sada je razumljivo da znamo gde smo u odnosu na velike sisteme. Naša država nema zakonski rešeno pitanje subvencionisanja ovakvih ustanova, a zarad interesa učenika. Sve evropske države u svojim zakonodavstvima imaju rešene pozicije podrške za nadarene učenike.
Kakva je bila Vaša vizija kada ste se odlučili na osnivanje ovakve škole?
Godine 2003, kada smo osnivali školu, zakonodavstvo nije dozvoljavalo osnivanje privatnih osnovnih škola, pa smo morali da počnemo da gradimo kuću od krova, tj. da prvo radimo na projektu osnivanja Gimnazije. Tim koji je osnovao ovu školu ima mnogo iskustva. Krajnje ambiciozno smo ušli u taj projekat. Rekao sam da neće biti lako, ali i da nemam nameru da odustanem. To su duge utakmice. Mora da prođe dosta vremena, kao vino koje mora da odleži. Mora da se radi brzo, ali nikako brzopleto.
Moj cilj nije bio da napravimo školu u kojoj će se brzo i lako dolaziti do diplome, već školu koja će učenicima pomoći da se posle mature, bez ikakvih problema, upišu na fakultet. I ne samo to, već da naši studenti na prijemnim ispitima, na ozbiljnim fakultetima, budu u prvih 10. Nama su već dve generacije sto posto uspešne na međunarodnoj maturi. Imamo rezultate iznad svetskih proseka. U nacionalnim programima imamo šest svršenih generacija maturanata i svi su veoma uspešni.
Naši klinci na PISA testu imaju jako loše rezultate jer im znanje nije funkcionalno. Ako je ceo svet napustio klasičan način rada, zašto mi ništa ne menjamo? Svet je već prošao kroz faze kroz koje mi sada prolazimo. I nije da naša deca ne znaju, oni imaju znanje, ali ne umeju da ga primene. Mora da se razvije baza, sistem po kome će deca naučiti da primene stečeno znanje. I nije samo to cilj. Mi radimo na formiranju ličnosti, razvijanju svesti kod naše dece. Naša odgovornost tako postaje mnogo veća. Organizujemo niz humanitarnih akcija, ne samo da bismo pomagali onima kojima je pomoć potrebna, već i da bismo razvili svest o prvostepenoj odgovornosti.
Pre pet godina smo formirali smotru istraživačkih radova, koja ima za cilj da popularizuje učenje i nauku. Dodeljujemo godišnje nagrade u obliku računara, putovanja, poklona deci, jer kod nas niko ne nagrađuje đake. Ali verujemo da kada radite brzo i dobro – onda se sistem menja. Smotra je iz regionalne prerasla u republičku, a zatim u međunarodnu.
Ko je, pored Vas, učestvovao u osnivanju gimnazije Ruđer Bošković?
Kao prvo, moj partner je Duško Čuturilo, suosnivač, i još jedna grupa ljudi koja je ušla sa osnivačkim kapitalom. Nismo imali dovoljno kapitala, ali nismo zaustavili priču. Kao ona priča o čarobnom pasulju… Samo što sam ja sam morao da nađem pasulj da bih došao do krave. Za to je potrebno puno, puno veština. U jednom sam trenutku, istovremeno, vodio tri škole: u Zemunu, na Košutnjaku i u Podgorici. I to je bilo moguće! Vrlo brzo smo zadobili i poverenje javnosti. Mlađi partner u Osnovnoj školi je i moj zamenik g-din Dragan Štulić. Bitna osoba koja sada vodi akademski sektor, je veoma iskusan školski radnik, g-đa Nada Vuković, kao i mnogi drugi bitni i sposobni ljudi.
Kada ste počinjali, te 2003. godine, jeste li imali viziju da će ta škola izgledati baš ovako kakva je danas ili biste nešto promenili?
Sve što zamislim uvek jasno i kažem svojim kolegama, porodici, prijateljima. Uvek se šalimo da imam kristalnu kuglu i da sve pogađam. To je u stvari samo dobra logika. Počeli smo svesni da postoji 20 posto virusa i to prihvatili, a sada smo došli do toga da imamo oko 3 posto situacija koje se mogu i moraju popraviti. Ne bih menjao ništa, jer imamo tim koji pobeđuje.
Koliko ste polaznika imali prve godine rada?
Prvu generaciju škole je upisalo 86 đaka, a sada ih imamo 570 i više od 200 na listi čekanja.
Vrlo smo sistemski radili po pitanju učenja i praćenja deteta. Postoje 4 činioca, jedan je osnivač, drugi je profesor, treći roditelj i četvrti učenik. Svi moraju biti zadovoljni. Ne sme se štedeti na bilo kom uglu tog kvadrata. Kod nas radi 45 međunarodnih profesora koji mogu sada da odu u bilo koju drugu zemlju da rade, imaju odličan CV, a svi su potekli iz našeg sistema. Roditelji slobodno mogu da se bave svojim poslovima i da znaju da im je dete na sigurnom, u svakom pogledu. I ta priča oko učenja je naša odgovornost. Osnovna razlika između našeg i sistema devedeset posto škola koje sam ja obišao po svetu ili ovde, je što niko neće da preuzme odgovornost i da obeća da će dete izaći kao izgrađena ličnost. Meni je najbitnije da oni budu pre svega dobri ljudi, da kao takvi završe ovu školu. I mi to postižemo. To je osnovna priča.
Nismo od onih koji dopuštaju princip – ja sam dao novac i sad mogu da radim šta hoću i kako hoću. Ja ocenu i diplomu ne mogu da poklonim i nije mi u interesu da oni izađu iz škole, a da nemaju odlična znanja.
Godine 2005. ste osnovali prvu privatnu Osnovnu školu u Srbiji. To je bio prilično hrabar potez?
Da, 2004. je donet zakon po kome mogu da se osnivaju privatne osnovne škole. Ja sam lično 10 godina vodio polemiku u medijima i govorio na tu temu, još dok sam bio direktor u državnoj školi.
Naš tim je jedini bio spreman da to prvi uradi i od nas su to mnogi očekivali, naročito roditelji. Uvek je velika odgovornost nešto uraditi kao prvi jer u Srbiji, u tom trenutku, radi više hiljada osnovnih škola, od kojih su neke veoma dobre. Sve oči su bile uprte u nas, nismo imali prava na greške, a morali smo i da dokažemo tezu: Da li će ta škola dokazati kvalitet i opravdati poverenje ukupne prosvetne javnosti?
Radite li po programu Ministarstva prosvete?
To je naša zakonska obaveza. Sam projekat je dozvoljavao da se mnoga dobra rešenja iz pedagoške teorije i prakse mogu primeniti i proširiti na dobrobit učenika. Dali smo kvalitetniju mogućnost izbornih programa, intenzivirali engleski i druge jezike, uveli mentorski rad i obaveznost učenja u školi, pojačali smo tim sa više specijalista za mnoge oblasti itd.
Koje udžbenike koristite?
Sada je velika konkurencija na tom polju, na sreću. Ono što udžbenik ne može da reši, vi možete uz pomoć drugih materijala. Uveli smo nove, inostrane udžbenike za jezike. Nema ovde pomodarstva, morate biti ravnopravni deo sveta. Nikada nismo zaboravili svoju kulturu. Kruna toga je uvođenje srpskog jezika kao međunarodnog predmeta u okviru IB-a međunarodne mature uz kvalitetno negovanje nacionalne kulture. Koristimo dobre domaće ali i uvozne udžbenike (naročito za međunrodne programe), a naši profesori pripremaju brojne didaktičke materijale, zbirke i priručnike. Sada su počeli i u državne osnovne škole da uvode neke nove sisteme …
Treba imati uzore, Cambridge je uzor svima, zašto ne bi bio i nama, to je odlično i to uvodi dobru konkurenciju u ovu oblast.
Uglavnom se, za sada, u državnim školama ide na bilingvalnost u jezicima (francuskom, italijanskom, nemačkom…), a ne na integrisanje naših programa sa priznatijim i boljim programima. Na primer, hrvatska država je integrisala nacionalne programe I i II godine gimnazije sa Cambridge programom tog nivoa (posle sistema „Ruđer Bošković“), a to je imalo za cilj prevazilaženje klasičnog načina učenja (reprodukovanje činjenica) i uvođenje funkcionanog znanja. I njihovi učenici su imali loše rezultate PISA testa kao i naši ( Cambridge je autor tih testova). Drugi primer je da su sve bivše republičke SFRJ, još početkom devedesetih, akreditovale pojedine državne gimnazije po IBO sistemu i ostvaruju programe tzv. „Međunarodne mature“, a naše vlasti to još nisu uradile.
Sada imate i Cambridge primary ?
Da, imamo od 2008. godine i deli se na dva nivoa. Prvi nivo obuhvata početak od šest godina. Krajnji cilj ovog integrisanog sistema je da će završni test naši učenici uraditi dobro i na srpskom i na engleskom jeziku i time smo sačuvali sve interese nacionalne škole. Mi smo dve godine sa njima radili, postupak usaglašavanja svih programa prirodnih nauka, matematike i drugih oblasti, zato je taj proces težak i dugotrajan.Mnogo je bolje organizovano gradivo u odnosu na uzrast, a prvi nivo je nešto što obuhvata dobar korpus opštih znanja. Drugi nivo obuhvata tri godine završnih razreda osnovne škole gde je osnovna razlika promena načina rada (ka funkcionalnim znanjima) sa mnogo timskog rada, interdisciplinarnih pristupa, rešavanja problemskih zadataka itd. Kroz oba nivoa učenici usavršavaju engleski jezik i sposobni su da nastavu prate i na srpskom i na engleskom jeziku.
Kako su se Vašem sistemu prilagodila deca koja su u 4. razredu došla u Vašu školu? Jesu li bili zadovoljni ili su želeli da se vrate u svoju školu?
Bili su zadovoljni, jer to je upravo onaj četvrti element o kome smo govorili, a to su đaci, a mi gledamo da im škola bude lepa. Imamo veliki broj sekcija, putovanja, ekskurzije, projekte, smotre, što je sve deci zanimljivo i tačno znamo kad je nešto teško i kada treba da im priuštimo tu vrstu odmora i zanimljivosti. Generalno, njima nedostaje vreme za druženje, što mi kroz pomenute aktivnosti nadoknađujemo, činimo mnogo toga da im proces učenja ne bude samo napor već u mnogo čemu i zadovoljstvo.
Jako je bitan faktor redovnog časa koji se ne remeti, čija je uspešnost oko 70 posto u usvajanju gradiva. Ostalih trideset posto čine mentorski časovi. Sistem u Ruđeru je tako napravljen da se stalno rade provere kako bi učenik, ali i profesor, video gde je sa određenim gradivom. Tada nastupaju mentorski tipovi rada, prvo kao pomoć u učenju, a kasnije i ka proširivanju znanja i interesovanja. Ovo se pokazalo kao jako dobar pristup i olakšalo je učenje. Ide se na suštinu, na srž stvari.
Kako je organizovan jedan dan osnovaca?
I u gimnaziji i u osnovnoj školi organizacija je ista, s im što osnovci imaju manje redovnih časova, a više dodatnih aktivnosti, radionica itd. Ujutru su najsvežiji, pa i kod jednih i kod drugih prva dva-tri časa koristimo za „teže“ predmete, zatim dolazi drugi blok gde im dajemo malo relaksacije kroz sekcije, sport ili ako je nekome ostalo nešto još da nauči uz podršku mentora. Posle ovog bloka sledi ručak, zatim se vraćamo na nastavu manjeg intenziteta i poslednji blok je, naravno, učenje. I moram da napomenem da postoje stručni mentori, što znači da ceo projekat prati jedan veliki tim ljudi. Ovde je ocena samo signal šta treba raditi dalje. Rade se dve velike provere, dva preseka, krajem prvog polugodišta i u maju (testovi sistematizacije). Mnogi ne žele da primene naš sistem rada, jer im se čini da je mnogo skup, a oni žele da uštede, a neke privatne škole koje pokušavaju da ga kopiraju, brzo uvide da je utakmice komplikovana i odustaju. Pokušavaju da uštede na kadru, dakle mentori ne postoje, što nas dovodi do zaključka da rezultat ne može biti kao kod nas. Potrebno je mnogo ulaganja, truda, novca, da bi rezultati bili na visokom nivou.
Naše škole nemaju čak ni fakultativno predmete koji se tiču, na primer, pravnog sistema naše države. Da li se slažete da decu treba učiti i praktičnim stvarima?
Naravno da dâ. Sa tim se u potpunosti slažem. U nastavnim programima je mnogo novina i morate da razumete da se ne sme vršiti amputacija ni jednog predmeta da bi se ubacilo učenje o praktičnim stvarima i naša država je toga svesna. Međutim, u svetu je to drugačije rešeno. Morate u samoj strukturi od petnaest predmeta nešto promeniti. Ima slučajeva da na opštem smeru neko ima tri časa fizike nedeljno, a neće izabrati fiziku za dalje školovanje. Njemu su dovoljna i dva časa, dok će onaj kome je to jedan od prioriteta, izabrati i treći čas. Svet je izbacio te posebne veštine i znanja na takozvani kreativni servis. Mora se promeniti pristup i gledati kroz prizmu, a ne samo jednolinijski. Morate se baviti organizacijom jednog školskog dana, mi imamo toliko dodatnih programa i zato zapošljavamo veliki broj koordinatora. Moj izbor je celodnevna nastava. Nemačka, na primer, pokušava da dostigne skandinavski sistem tako što će dvosmenski sistem prebaciti na jednosmenski tj.da se radi celodnevno, podrazumeva se da za to treba i puno novca. Stvar je u tome što se kod nas jako malo bave decom, ne primenjuju se pozitivna svetska iskustva, ne ulaže se mnogo u ljude u nastavi i ne menjaju se šabloni. Veoma sam ponosan što je ovakav pristup, kakav smo mi napravili, dao dobre rezultate i dobro funkcioniše.
Na koji način testirate decu koja dolaze kod vas?
U osnovnoj školi (za upis u prvi razred i u predškolski program) rade se standardizovani testovi za te uzraste koje sprovode školski psiholozi. Za gimnaziju se rade testovi sposobnosti, ali ponekad i posebne provere znanja. Radi se i procena profila ličnosti deteta, a posebna pažnja se posvećuje njegovom vaspitanju. Ove godine je urađena procena emotivne zrelosti đaka prvaka i rezultati nisu bili ohrabrujući. Stručnjaci krive roditelje… Ja nisam po struci psiholog, ali sam svestan činjenice da se u današnjem vremenu mnogi nedovoljno bave svojom decom. Tu mislim i na porodice i na ustanove koje prebacuju odgovornost jedni na druge. Mi primenjujemo princip da ne postoji „trgovački pristup“ ovom problemu, već stručni. Zamisao da roditelji po svaku cenu upišu dete ranije u školu, se selektivno primenjuje , a potrudimo se i da roditelje ubedimo u štetnost tih namera. Kada je u pitanju zakonska „zrelost“ za polazak u školu, a dete pokazuje emotivnu nezrelost, škola uključuje ceo tim ljudi koji rade na prevazilaženju takvih situacija.
Deca pokazuju emotivnu nezrelost, ali ista ta deca poseduju i viši stepen znanja. Kako vi izlazite na kraj sa takvim izazovima?
Vidite, kod nas je praksa da se taj period adaptacije na školu, kod dece tog uzrasta, aktivno prati, što je izrazito u prvih mesec dana. Razume se da se, kod težih slučajeva, uključe i roditelji koji takođe provede određeni broj sati tokom dana u školi. Naša prednost je to što smo napravili zdravu sredinu, ambijent, pa se ovakvi problemi uz, razume se jedan sistematizovani pristup, brzo rešavaju. Javljali su se i slučajevi da je dete na granici, tj. da mu je potrebna neka priprema pred polazak u prvi razred. Kada se nađemo u ovakvoj situaciji, najbitnije je proceniti šta je najbolje za dete. Ovakva vrsta priprema je dala povoljne rezultate u praksi. Napravili smo uslove da ovakvo dede bude praćeno, animirano, možda u izvesnoj meri i više nego dete koje nije imalo potrebe za ovakvom vrstom pripreme.
Potpuno je drugačiji slučaj kada dete ide brže od svojih vršnjaka, u takvim primerima se pokazalo da je dobro ne kočiti takav napredak, već kroz neki dodatni stimulativni sadržaj to pospešiti ali bez preterivanja.
Kažite mi koliko roditelji mogu da utiču na vaš rad sa njihovim detetom? Kako prihvatate sugestije takvog tipa?
Prihvatamo mnoge sugestije, ali sve u okvirima legitimnosti. Dokle god njihova sugestija ne predstavlja pritisak na dete -to je u redu. Dogodi se da roditelj želi da bira buduću profesiju svog deteta po svaku cenu, a to nije dobro. Tada se razgovara sa roditeljima, predoče im se činjenice, mišljenja stručnjaka koji rade sa njihovim detetom, predlažu se zanimanja na osnovu uspeha u različitim oblastima. Napominjem da roditelj mora da bude uključen, ali samo u meri u kojoj ne ugrožava dete.
Roditelji često smatraju da, upravo zato što za privatno školovanje svog deteta izdvajaju veću sumu novca, imaju pravo i da se više mešaju i nameću svoja mišljenja. Kakav je slučaj kod vas?
Ključ svega je razgovor i, ako je potrebno, prećićemo ista pitanja i po nekoliko puta, a sve u interesu deteta. Roditelj mora da razume da je ceo sistem postavljen u interesu učenika i da su sve odluke usmerene ka toj potrebi. Mora da postoji velika doza poverenja i jednog otvorenog dijaloga u kojem se sve opcije ispitaju pre nego što se donese odluka. Ali, za to je potrebno da poznajete svoje učenike. Zato nama roditelji veruju, a poverenje se mora zaslužiti. Nikome ne dozvoljavam „bušenje sistema“, i zbog toga smo ranijih godina štitili sistem i raskidima ugovora. Morate biti u tom delu „tvrdi“. Za mene su svi roditelji isti, a prioritet mi je dobro dete i njegov uspeh.
Imate li u planu da proširujete kapacitete, s obzirom da je velika lista čekanja?
Pa, vidite, to je velika dilema. Pitanje je koliki je to broj koji može lepo da se prati. Mislim da smo došli do optimuma. Dalja je dilema da li ostati specijalista u pripremnom obrazovanju ili sistem vertikalno podići na visoko obrazovanje. Za sada odbijamo mnoge pozive za regionalno širenje. U poslednjih pet godina imamo mnogo kontakata i želje da se neki akreditovani, visoko cenjeni fakulteti lociraju sa prvom godinom ovde, da budemo jedan istureni regionalni centar nekih vrlo važnih fakulteta, što bi bilo jako dobro. To je neka buduća misija, ali to ne može prečicom. To morate polako, uz mnogo provera. Moj krajnji cilj je da budemo Cambridge centar za ovaj deo Evrope, makar za prvu godinu ekonomije i prava, pa na dalje.
Imate veoma razvijenu logistiku kao prevoz od kuće do škole i nazad, obezbeđenje,video nadzor, ishrana…
Sve dodatne usluge i servis (van intelektualni) je veoma razvijen:
• organizujemo individualni i grupni prevoz gde je ponašanje učenika pod kontrolom;
• orojne posete muzejima, pozorištima, sajmovima, arheološkim, ekološkim i drugim lokalitetima;
• organizujemo odlične ekskurzije u zemlji i inostranstvu (avio prevoz) uz obavezu izuzetnog ponašanja učenika. Svako nepoštovanje pravila dovodi do sankcija i gubljenja privilegija;
• ishrana u školi;
• zdravstvena nega;
• obezbeđenje;
• sportske, kulturne i druge organizacije;
• servis garderobe, pribora, biblioteke, udžbenika i mnogih drugih potreba;
• nema tuča, droge, bahatog ponašanja i svih drugih loših manira;
• posebno se radi na razvijanju dobre komunikacije između učenika, zaposlenih, roditelja i javnosti;
• funkcioniše elektronska komunikacija sa roditeljima i putem E-dnevnika i SMS-poruka, uz živu komunikaciju.
Koliko zaposlenih radnika imate?
Preko 170 zaposlenih na 570 učenika. Takvi su standardi.
Na koji način birate nastavni kadar?
Po sluhu. Stavim se u ulogu učenika kada radim intervjue. Ja vodim razgovore sa profesorima na početku i na kraju godine, to im određuje kategoriju plate i napredovanja. Smatram da profesor mora imati talenta za ovaj posao. Morate znati da komunicirate sa decom, da ih pridobijete. Podrazumeva se da znanje imaju i da se edukuju dok rade, da idu na seminare i kurseve. Imamo izbor za najboljeg profesora, po oceni dece i menadžmenta. Naši učenici imaju priliku da ocenjuju profesore i to radi savet učenika ili đački parlamenti. Profesore, nekako, najteže pogodi kada učenici ocene da nemaju smisao za humor. Znate, u prosveti se obično kaže – šta znaju deca, ali kad roditelj nešto kaže to se poštuje. Pa, ne sede roditelji u klupama, nego deca. Moram da se pohvalim da smo mi sad Cambridge edukativni centar za region za licenciranje kadrova. To je veliki uspeh.
Da li ćete otvarati slične obrazovne centre još negde u Srbiji?
Odustao sam od te varijante. Ne mogu da ispratim kvalitet obrazovanja. Nije stvar u tome da otvorite školu, date par seminara, podelite petice i da onda dete ne položi prijemni na fakultetu. To, pre svega, nije moralno. Vi ste tom detetu upropastili karijeru. Ja ne bih želeo da se mojoj deci to desi i zato primenjujem iste ideje i ciljeve za ove klince kao i za svoju decu. Hoću da stvaram pametne, samostalne i samosvesne ličnosti. Za to je potrebno mnogo truda. Potreban je poseban kadar.
Imate li, uopšte slobodnog vremena. Kako ga provodite?
Vrlo malo. Ali volim ribolov i ronjenje, dosta čitam i gledam da što više vremena provodim u pravoj prirodi.
Postoji li nešto što biste promenili u svojoj karijeri, sada kada se osvrnete?
Bio bih ponovo „Milan Kovačević-putopisac“ i dalje me to nije prošlo. Voleo bih da sam imao treće dete. To što ga nemam mi strašno smeta.
Vas životni moto?
Ja ne verujem u lake priče!!!! Ne odustajem. Kad ide teško – dobro je, kad vas nešto koči, krenite još brže. Što se dilema u školi tiče, njih nema. Interes učenika je rešenje svake dileme.
Izvor: http://www.profitmagazin.com/
Intervju je rađen u septembru 2009. godine.