Четвртог априла 1936. године, испред зграде Патолошког института Медицинског факултета у Београду, у жестоком сукобу који је избио током студентског штрајка, двадесетчетворогодишњи студент права Жарко Мариновић притрчао је да одбрани свог колегу Јована Шћепановића од напада ножем. Није успео. Добио је два ударца камом у леђа и издахнуо на путу до болнице. Убица — студент који је на протест дошао наоружан, са легитимацијом десничарске организације у џепу — био је осуђен на пет година затвора.
Штрајк који је однео Жарков живот био је озбиљан и организован: имао је јединствен програм са шеснаест тачака, захватио је све универзитете у земљи истовремено, и на крају је победио. Власт је одустала од намере да уведе полицију на универзитет, ректор је смењен, студенти су добили новог. Мариновић је због своје жртве постао симбол студентског дела друштва и борбе за слободу, а тај дан је од 1955. године званично Дан студената.
Деведесет година касније, на тај исти датум, министар у влади те исте државе седео је у телевизијском студију и изговорио следеће: „они нису свесни да тамо она полиција има право да их бије и да их убије.“ Када је новинар покушао да га исправи, министар није повукао речи. Рекао је: „па не, али како да ти кажем, сведочимо, гледајући историјски, свашта се дешавало.“
Дакле, министар информисања једне европске државе, у 2026. години, на Дан студената, изјављује без да се на тренутак замислио над својим речима, да младе људе, готово децу, у овој земљи полиција има право да убије. Тешко да је то био тренутак, да је погрешио, спетљао се. Да јесте, оберучке би прихватио покушај новинара да га исправи. Уместо тога, он се позвао на историју у покушају да убиство младих нормализује. Рекао је то на телевизији, као да говори о буџету за пољопривреду или плановима за извоз кукуруза.
Ако се после ове изјаве не осећате узнемирено, значи да су вам овакве ствари већ постале нормалне. А то је, онда, озбиљан проблем.
А сад, да видимо шта је истина – Шта полиција сме, а шта не сме
Постоји разлог зашто све демократске државе имају врло јасне и прецизне законе о употреби силе. Ти закони нису бирократска формалност — настали су из болног искуства, из деценија и векова у којима је неконтролисана сила уништавала животе и породице. Устав Србије гарантује право на живот као основно и неодузимиво право. Закон о полицији и Закон о ограничењу употребе средстава принуде прописују строго и прецизно када и како полиција сме да употреби силу. Сваки корак употребе силе мора бити сразмеран претњи, мора се применити тек када су сва блажа средства исцрпљена и мора се документовати и подвргнути надзору. Председник Синдиката судске власти то је данас и званично потврдио: Устав и закони Србије не познају „право полиције“ да било кога убија, већ искључиво строго ограничена овлашћења која служе заштити живота и права, уз контролу и одговорност.
Полицајац који убије некога иако то није било у датом тренутку једино што је могао да уради није херој закона — он је починилац кривичног дела. То, јасно и гласно, каже ЗАКОН. И сваки правник то зна, сваки судија то зна, и министар у влади једне државе то мора да зна. Што значи да министар није показао правну необразованост, већ је свесно рекао нешто што није тачно, студентима који протестују, са позиције власти, са циљем да их уплаши.
Када министар шаље поруку која релативизује границе законитости, он подрива поверење у институције, отвара простор за некажњивост и повећава ризик по безбедност младих људи који користе своја уставна права. Тако друштво у ком правда царује – не изгледа. Јер институције су толико јаке колико су јаке речи којима се бране, а када министар јавно руши тај зид, он не само да застрашује студенте — он даје легитимитет сваком полицајцу који се сутра запита колико далеко сме да оде.
Зашто је младалачки бунт нормалан и неопходан
Свако здраво друштво зна једну ствар коју болесна друштва заборављају: млади који се буне су симптом, али добар симптом. Они су попут температуре — говоре вам где друштво боли, шта је покварено, шта се дуго толерисало а није смело. Студентски протести који су мењали токове историје нису били изузетак — били су правило.
Париски мај ’68 није био хаос, био је генерацијски крик који је променио радно законодавство, однос према ауторитетима и место жене у друштву. Студентски протест у Србији 1996-97. трајао је месецима, по леденој зими, са свиркама и песмом, и није тражио револуцију — тражио је да се поштују резултати избора. То је био глас младих који су рекли: лажете нас и нећемо то да прихватимо.
Психологија развоја нам јасно говори зашто је бунт у младости не само нормалан, већ потребан. Адолесценција и рана одрасла доб јесу период у коме се гради идентитет, у коме човек тестира границе, пита се шта су му вредности и за шта је спреман да стане. Млад човек који у том периоду не постави ниједно питање, који прихвата све што му се сервира без да трепне, не постаје стабилан и одговоран грађанин — постаје пасиван и лак за манипулисање. Друштво које сломи ту енергију у корену не добија ред и мир, добија генерацију без кичме.
Сваки пут када се граница шока, граница онога што сматрамо неприхватљивим помери — када неко са министарског места изговори нешто овако, а сви само слегну раменима — та граница остаје померена. Следећи пут помера се мало даље. И мало даље. И једног дана погледамо око себе и не препознајемо простор у коме живимо, питамо се како смо дошли довде, и не можемо да се сетимо ниједног тренутка у коме смо рекли — не, довде и ни корака даље.
Данас су студенти кренули на протестну шетњу од Ректората до Новог гробља, до Жарковог гроба. Ходали су истим путем којим су ходали и 1937, и 1938. и још много пута после тога — упркос забранама, упркос полицијским кордонима, упркос претњама.
Жарко Мариновић је имао двадесет четири године када је погинуо бранећи колегу од ножа. Није тражио славу, није био вођа покрета — био је студент који је у пресудном тренутку одабрао да стане између жртве и нападача. Деведесет година касније, министар у влади те исте државе користи тај дан да поручи младима да полиција има право да их убије.
Ако као друштво прихватимо то као још једну вест у низу, ако то прогутамо уз јутарњу кафу и пређемо на следећи наслов, онда нисмо изгубили само тај дан — изгубили смо нит која нас везује за све оне који су пре нас платили цену слободе. И не би то био крај неког министра, била би то порука целој једној генерацији да је страх исправан одговор, да је тишина једини сигуран избор, да је Жарко Мариновић умро узалуд.