Četvrtog aprila 1936. godine, ispred zgrade Patološkog instituta Medicinskog fakulteta u Beogradu, u žestokom sukobu koji je izbio tokom studentskog štrajka, dvadesetčetvorogodišnji student prava Žarko Marinović pritrčao je da odbrani svog kolegu Jovana Šćepanovića od napada nožem. Nije uspeo. Dobio je dva udarca kamom u leđa i izdahnuo na putu do bolnice. Ubica — student koji je na protest došao naoružan, sa legitimacijom desničarske organizacije u džepu — bio je osuđen na pet godina zatvora.
Štrajk koji je odneo Žarkov život bio je ozbiljan i organizovan: imao je jedinstven program sa šesnaest tačaka, zahvatio je sve univerzitete u zemlji istovremeno, i na kraju je pobedio. Vlast je odustala od namere da uvede policiju na univerzitet, rektor je smenjen, studenti su dobili novog. Marinović je zbog svoje žrtve postao simbol studentskog dela društva i borbe za slobodu, a taj dan je od 1955. godine zvanično Dan studenata.
Devedeset godina kasnije, na taj isti datum, ministar u vladi te iste države sedeo je u televizijskom studiju i izgovorio sledeće: „oni nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije.“ Kada je novinar pokušao da ga ispravi, ministar nije povukao reči. Rekao je: „pa ne, ali kako da ti kažem, svedočimo, gledajući istorijski, svašta se dešavalo.“
Dakle, ministar informisanja jedne evropske države, u 2026. godini, na Dan studenata, izjavljuje bez da se na trenutak zamislio nad svojim rečima, da mlade ljude, gotovo decu, u ovoj zemlji policija ima pravo da ubije. Teško da je to bio trenutak, da je pogrešio, spetljao se. Da jeste, oberučke bi prihvatio pokušaj novinara da ga ispravi. Umesto toga, on se pozvao na istoriju u pokušaju da ubistvo mladih normalizuje. Rekao je to na televiziji, kao da govori o budžetu za poljoprivredu ili planovima za izvoz kukuruza.
Ako se posle ove izjave ne osećate uznemireno, znači da su vam ovakve stvari već postale normalne. A to je, onda, ozbiljan problem.
A sad, da vidimo šta je istina – Šta policija sme, a šta ne sme
Postoji razlog zašto sve demokratske države imaju vrlo jasne i precizne zakone o upotrebi sile. Ti zakoni nisu birokratska formalnost — nastali su iz bolnog iskustva, iz decenija i vekova u kojima je nekontrolisana sila uništavala živote i porodice. Ustav Srbije garantuje pravo na život kao osnovno i neoduzimivo pravo. Zakon o policiji i Zakon o ograničenju upotrebe sredstava prinude propisuju strogo i precizno kada i kako policija sme da upotrebi silu. Svaki korak upotrebe sile mora biti srazmeran pretnji, mora se primeniti tek kada su sva blaža sredstva iscrpljena i mora se dokumentovati i podvrgnuti nadzoru. Predsednik Sindikata sudske vlasti to je danas i zvanično potvrdio: Ustav i zakoni Srbije ne poznaju „pravo policije“ da bilo koga ubija, već isključivo strogo ograničena ovlašćenja koja služe zaštiti života i prava, uz kontrolu i odgovornost.
Policajac koji ubije nekoga iako to nije bilo u datom trenutku jedino što je mogao da uradi nije heroj zakona — on je počinilac krivičnog dela. To, jasno i glasno, kaže ZAKON. I svaki pravnik to zna, svaki sudija to zna, i ministar u vladi jedne države to mora da zna. Što znači da ministar nije pokazao pravnu neobrazovanost, već je svesno rekao nešto što nije tačno, studentima koji protestuju, sa pozicije vlasti, sa ciljem da ih uplaši.
Kada ministar šalje poruku koja relativizuje granice zakonitosti, on podriva poverenje u institucije, otvara prostor za nekažnjivost i povećava rizik po bezbednost mladih ljudi koji koriste svoja ustavna prava. Tako društvo u kom pravda caruje – ne izgleda. Jer institucije su toliko jake koliko su jake reči kojima se brane, a kada ministar javno ruši taj zid, on ne samo da zastrašuje studente — on daje legitimitet svakom policajcu koji se sutra zapita koliko daleko sme da ode.
Zašto je mladalački bunt normalan i neophodan
Svako zdravo društvo zna jednu stvar koju bolesna društva zaboravljaju: mladi koji se bune su simptom, ali dobar simptom. Oni su poput temperature — govore vam gde društvo boli, šta je pokvareno, šta se dugo tolerisalo a nije smelo. Studentski protesti koji su menjali tokove istorije nisu bili izuzetak — bili su pravilo.
Pariski maj ’68 nije bio haos, bio je generacijski krik koji je promenio radno zakonodavstvo, odnos prema autoritetima i mesto žene u društvu. Studentski protest u Srbiji 1996-97. trajao je mesecima, po ledenoj zimi, sa svirkama i pesmom, i nije tražio revoluciju — tražio je da se poštuju rezultati izbora. To je bio glas mladih koji su rekli: lažete nas i nećemo to da prihvatimo.
Psihologija razvoja nam jasno govori zašto je bunt u mladosti ne samo normalan, već potreban. Adolescencija i rana odrasla dob jesu period u kome se gradi identitet, u kome čovek testira granice, pita se šta su mu vrednosti i za šta je spreman da stane. Mlad čovek koji u tom periodu ne postavi nijedno pitanje, koji prihvata sve što mu se servira bez da trepne, ne postaje stabilan i odgovoran građanin — postaje pasivan i lak za manipulisanje. Društvo koje slomi tu energiju u korenu ne dobija red i mir, dobija generaciju bez kičme.
Svaki put kada se granica šoka, granica onoga što smatramo neprihvatljivim pomeri — kada neko sa ministarskog mesta izgovori nešto ovako, a svi samo slegnu ramenima — ta granica ostaje pomerena. Sledeći put pomera se malo dalje. I malo dalje. I jednog dana pogledamo oko sebe i ne prepoznajemo prostor u kome živimo, pitamo se kako smo došli dovde, i ne možemo da se setimo nijednog trenutka u kome smo rekli — ne, dovde i ni koraka dalje.
Danas su studenti krenuli na protestnu šetnju od Rektorata do Novog groblja, do Žarkovog groba. Hodali su istim putem kojim su hodali i 1937, i 1938. i još mnogo puta posle toga — uprkos zabranama, uprkos policijskim kordonima, uprkos pretnjama.
Žarko Marinović je imao dvadeset četiri godine kada je poginuo braneći kolegu od noža. Nije tražio slavu, nije bio vođa pokreta — bio je student koji je u presudnom trenutku odabrao da stane između žrtve i napadača. Devedeset godina kasnije, ministar u vladi te iste države koristi taj dan da poruči mladima da policija ima pravo da ih ubije.
Ako kao društvo prihvatimo to kao još jednu vest u nizu, ako to progutamo uz jutarnju kafu i pređemo na sledeći naslov, onda nismo izgubili samo taj dan — izgubili smo nit koja nas vezuje za sve one koji su pre nas platili cenu slobode. I ne bi to bio kraj nekog ministra, bila bi to poruka celoj jednoj generaciji da je strah ispravan odgovor, da je tišina jedini siguran izbor, da je Žarko Marinović umro uzalud.