Postoji jedan trenutak u životu kada se nešto u nama pobuni protiv sveta kakvog zatičemo. Obično se to dešava između sedamnaeste i dvadeset treće godine, kad mozak još nije naučio da kompromise naziva „realnostima života“, a srce još uvek veruje da se nepravda može pobediti ako se dovoljno jako želi i dovoljno snažno bori.
Odrasli to zovu „mladalačkim buntom“ – sa onim blago snishodljivim osmehom koji govori „i mi smo nekad bili mladi“. Kao da je bunt faza koju treba prevazići, bolest od koje treba ozdraviti, privremeno ludilo koje će proći kad se „slegnu hormoni“.
Ali šta ako je taj bunt najbolji deo nas? Šta ako je to jedini deo koji još zna da prepozna nepravdu kada je vidi?
Neiskvarene oči
Mladost ima jednu neponovljivu sposobnost – vidi svet kakav jeste, pritom ne pretvarajući se da ne primećuje. Nije još naučila da normalizuje ono što je nenormalno, da prihvata ono što je neprihvatljivo, da se miri sa onim što je pogrešno.
Kada osamnaestogodišnjak vidi da se hapse njegovi vršnjaci jer traže pravdu, on ne misli na „političku stabilnost“ ili „ekonomske reperkusije“. On vidi nepravdu, čistu i jednostavnu. I ta jednostavnost je njegova snaga, ne slabost.
Odrasli su naučili da komplikuju stvari. Naučili su da poput lekcije iz udžbenika ponavljaju „nije sve crno-belo“, „mora da se razume širi kontekst“, „to je složeno pitanje“, ”svuda je korupcija”, ”biće samo gore”… Ali ponekad stvari jesu crno-bele. Ponekad je nepravda samo nepravda, bez obzira na kontekst.
Privilegija idealizma
Svaki put kada neko kaže „mladi su idealistični“ kao da je to mana, ja se pitam kada smo to prestali da verujemo u ideale. Kada smo počeli da mislimo da je cinizam oznaka zrelosti, a nadanje oznaka naivnosti?
Idealizam nije luksuz koji mogu da priušte samo oni koji „ne razumeju kako svet funkcioniše“. Idealizam je gorivo napretka. Sve što danas smatramo normalnim – radnička prava, pravo glasa za žene, desegregacija, abolicija ropstva – nekad je bilo „idealistična fantazija“ mladih koji nisu pristajali na status kvo.
Rosa Parks je imala 42 godine kada je odbila da ustupi mesto u autobusu, ali pokret koji je pokrenula gradili su uglavnom mladi. Mahatma Gandhi je imao 78 godina kada je ubijen, ali njegovu borbu za nezavisnost Indije vodili su uglavnom studenti. Nelson Mandela je imao 27 godina kada je uhapšen prvi put.
Mladost ne nosi ideale zato što je naivna. Mladost nosi ideale jer još uvek veruje da se svet može promeniti.
Nemir koji menja svet
Postoji razlog zašto su najveće društvene promene kroz istoriju počinjale sa mladima. Nije to slučajnost, već nužnost. Mladost je jedina koja ima dovoljno energije da se bori protiv sistema koji joj odrasli predaju kao nepromenjiv.
Šezdesete u Americi. Studenti u Parizu 1968. Proleće naroda 1848. Beograd 1996. Svaki put kada je svet trebalo menjati, mladost je bila ta koja je rekla „ne“ onome što je postojalo.
Jer mladost ima jednu presudnu osobinu – ona ne zna da je nešto nemoguće. Dok odrasli kalkulišu rizike, mladost već deluje. Dok odrasli traže razloge zašto se nešto ne može, mladost traži načine kako se može.
Cena pristajanja
Najgori deo odrastanja nije to što gubimo odlučnost ili spontanost. Najgori deo je što gubimo sposobnost da se bunimo. Postupno, umorno, po sistemu kuvane žabe, naučimo da „tako to funkcioniše“, da „ne možemo ništa da promenimo“, da „moramo da budemo realni“.
I tako pristanemo. Na korupciju koja „postoji svuda“. Na nepravdu koja je „uvek postojala“. Na sistem koji „je oduvek takav kakav jeste“. Pristanemo i učimo svoju decu da pristanu.
Ali šta ako je to pristajanje najveća greška koju pravimo? Šta ako je ta odustajuća mudrost odraslih zapravo najgora vrsta kukavičluka?
Odgovornost prema buntu
Možda je problem u tome što odrasli gledaju na mladost kao na fazu kroz koju treba proći, a ne kao na snagu koju treba podržati. Možda je problem u tome što smatramo da je naš posao da „pripremimo decu za život“, a ne da promenimo život da bude dostojan te dece.
Svaki put kada kažemo mladoj osobi „čekaj da odrasteš, pa ćeš razumeti“, mi joj zapravo govorimo „čekaj da se predam, pa ćeš razumeti zašto sam odustala“. Svaki put kada im kažemo „život nije bajka“, mi im govorimo „odustani od snova i prihvati noćnu moru“.
Ali zar ne bi naš posao trebalo da bude upravo suprotan? Zar ne bi trebalo da težimo da sačuvamo taj bunt, tu energiju, tu veru u promene? Zar nije najlogičnija stvar na svetu koju možemo da uradimo zapravo da se pridružimo njihovoj borbi, a ne da ih ubedimo da od nje odustanu?
Mudrost nepokoravanja
Postoji razlika između ludosti i hrabrosti, između anarhije i pravedničke borbe. Mladost, kada je vođena vrednostima, nije destruktivna sila – ona je kreativna snaga.
Kada mladi izlaze na ulice, oni izlaze ne zato što žele da ruše, već zato što žele da grade. Kada ne pristaju na korupciju to nije zato što ne razumeju „kako se stvari rade“, već zato što vide kako se stvari ne treba raditi.
Ta njihova nepokornost nije izraz nezrelosti – ona je izraz integriteta. Njihova netrpeljivost prema nepravdi nije nedostatak strpljenja i mudrosti – ona je znak da moralni kompas još uvek radi.
Vreme kada se ne sme odustati
Živimo u vremenu kada se od nas očekuje da budemo „odgovorni“ u smislu da prihvatimo sve što nam se servira. Kada je protest postao „ekstremizam“, a zadovoljstvo status kvo postalo „zrelost“.
Ali zapravo je upravo to vreme kada je najvažnije da ne odustanemo od bunta. Da se setimo onog dela sebe koji je nekad govorio „ne“ onome što nije trebalo da bude.
Jer ako svi odrasli prihvatimo svet kakav jeste, ko će graditi svet kakav treba da bude? Ako svi pristanemo na „realnost“, ko će stvarati novu realnost?
Nasleđe koje ostavljamo
Jednog dana, kada budemo stari, naša deca će nas pitati šta smo radili kada je svet trebalo menjati. Da li ćemo moći da kažemo da smo se borili za pravednost, ili ćemo morati da objasnimo zašto smo pristajali na nepravdu?
Da li ćemo moći da kažemo da smo verovali u njihove ideale, ili ćemo morati da objasnimo zašto smo ih ubedili da odustanu od njih?
Mladost koja se buni nije problem koji treba rešiti. Ona je nada koju treba negovati. Ona je energija koju treba usmeriti, a ne ugušiti. Ona je budućnost koju treba podržati, a ne zaustaviti.
I možda je najvažnije od svega – ona je podsetnik da i mi možemo ponovo da verujemo. Da možemo ponovo da se bunimo. Da možemo ponovo da kažemo „ne“ onome što nije u redu.
Jer dok god postoji mladost koja se buni, postoji nada da će se svet promeniti. I dok god postoji nada, postoji i obaveza da se pridružimo toj borbi.
Srce koje se buni nije srce koje treba smiriti. To je srce koje treba hraniti, podržati i pratiti. Jer u tom buntu možda leži spas nas svih.