Млеко је нестало из груди српских жена, где је отишло и када ће се вратити, не знамо

16 априла, 2016

Жене у Србији немају млека! Млеко је нестало из груди српских жена, где је отишло и када ће се вратити, не знамо. Обесхрабрујући статистички подаци наводе да мање од 20 одсто жена доји своје бебе! Иако је формула тј. адаптирано млеко у оптицају тек 60 година а жене и њихове млечне жлезде пола милиона година, гле апсурда, жене се махом опредељују за нездравију, скупљу, конформистичку опцију! Скоро сам наишла на одличан текст о томе како произвођачи адаптираног млека поткопавају дојење и природно мајчино млеко. Елем, једини проблем је у томе што не верујем да је одговорност за толики проценат жена које не доје у реклами за формулу, већ незнању, страху, лењости! Да лењости!!! Све нам је постало тешко, и ако треба да се око нечега помучимо својски онда то прогласимо за нешто што није вредно труда. Као да имамо паметнија посла него да отхранимо како ваља тих у просеку 1,6 одсто деце што је има просечна породица с децом у Србији. А знамо да смо их добили на једвите јаде у тридесетпетој, из епрувета, на кредит, као подстанари, без посла и још свашта кроз шта пролазе обични парови у овој шугавој држави. Или је за све крив осиромашени уранијум?

dojenje1
Ја сам фанатични залуђеник за дојење. Када сам остала трудна са првим дететом, једина брига ми је била да ли ћу моћи да га дојим. У околини сам имала другарице и које су дојиле и које нису. Искуства и ставова је било разних. Осуђивала сам највише другарицу која није желела да доји своје дете, иако је имала млека, јер јој је дојење било “одвратно, неприродно и болно”. Сад јој се дивим јер је имала херца да каже искрено како се осећа. Није потегла изговор “немам млека”, а било би јој лакше, јер би тада сви имали разумевања за њу.
Нажалост данас нико не размишља о томе колику одговорност носи изјава “нисам имала млека”. Када то исто каже 80 одсто жена које су родиле децу, самим тиме што су најгласнија већина, њихов глас постаје најдоминантнији и најраспрострањенији. Њихов глас као већински поприма утицај “истинитог” за све оне неснађене, новопечене мајке које у свом окружењу већ немају подршку да доје. Дојење јесте лични избор и не би га требало наметати као приоритет и услов за “добру мајку”. Све смо ми довољно добре маме.
За све оне “луде” жене које би ишле корак даље да осигурају успешно дојење најважније је да нађете бар само једну жену, било пријатељицу, патронажну сестру или саветницу за дојење која ће вас охрабрити и посаветовати сваки пут кад будете убеђене да немате више млека. Жене престају да доје, у огромној већини, у трећем месецу, не схватајући да је до тог смањења у количини млека дошло привремено због успостављања нормалног хормоналног функционисања. Најважнија ствар у вези са дојењем је да бебу до 4-5 месеци старости (док се сама не у оброчи) дојите искључиво на захтев (то подразумева и ноћно дојење као најквалитетније!). Беба није ни робот, ни биће које линеарно расте па јој је у одређеном моменту потребна одређена количина хране. Некада је гладнија а некада не, као и ви. Зар вам то није логично! Такође, што је чешће дојите више млека ће надоћи. Сисање није за бебу само храњење и појење (ако не пије воду), већ и мажење, смиривање и сигурност. Мама је ту за мене.
У својим лудовањима и паничним страховима враћала сам се овом тексту и саветима једне пријатељице.
Да би се припремила и осигурала успешно дојење ишла сам и у школицу за труднице, читала све што ми је дошло под руку на ту тему, али највише су ми помогли савети другарице која је без сујете и срама причала о свом искуству са дојењем. Први савет је био да ничим не мажем брадавице да не омекшају, већ супротно, после сваког купања да их пар пута сувим пешкиром прортљам, да временом мало отврдну. Затим да у болници када се породим прву и другу ноћ док не надође млеко, најнежније, кружним покретима, масирам неколко пута дојке да се не би направиле плоче. Савети су били на месту у потпуности. Иако сам се порађала 12 сати, бебу вадили вакумом, примала трансфузију крви два дана, исто толико била одвојена од бебе, умирала од страха да ли ће са дететом све бити уреду, никакав проблем са грудима и дојењем тада нисам имала! Знала сам да је у почетку беби довољан колострум из груди и да нема места паници ако исти дан не крене да лије млеко. Такође бебу хране у болници ако је потребно, мада искусније мајке не траже никад дохрану већ држе бебу на грудима нон стоп. Сада знам да сам у прва четири месеца дојења имала хиперпродукцију млека. Груди су ми биле као две огромне диње из којих је неконтролисано цурило и штрцало млеко на све стране. Бебац је добио првог месеца 1,5 кг, другог 1,6 кг. и трећег 1,2 кг. Међутим у четвртом месецу груди су ми спласнуле и деловало је да немам више довољно млека. Глупача! Нисам схватала да се понуда и потражња млека успоставила, канали разрадили, већ сам мислила да ми млеко пресушује! Нема тог чаја за дојиље, таблете за лактацију и литре и литре бозе, коју нисам пробала и попила, мислећи да немам више довољно млека. Није ми било довољно да се смирим, што је објективно бебац био на ивици да постане Мишелин беба са својих 9 кг. са четири месеца, мој страх од губитка млека је био ирационалан. До шестог месеца сам опсесивно паничила око количине млека коју имам, да ли му је довољно, колико је напредовао и тако у круг. У шестом месецу са увођењем немлечне исхране, вратио ми се и циклус. Сваки месец, дан-два пре него што добијем менструацију, количина млека ми се смањи, бебац нерадо сиса и јасно показује да му се не свиђа укус тог млека. За пар дана се све у нормали и тако 18 месеци колико сам га дојила. За то време сам имала два маститиса и то у 8 и 10 месецу. Оно што сам научила на тежи начин је да упаљену дојку не дирам а камоли масирам, већ само облози од купуса и ако тако доктор процени антибиотик.
 
Е сад, пошто се у мом животу све дешава наопако тако је било и са искуством са другим дететом. За разлику од првог други порођај је прошао фантастично, за пожелети. Иста процедура са нежним масирањем груди и постепеним надолажењем млека два дана. Међутим, већ код куће сам била изненађена што ми груди нису као диње већ само “мало” набрекле. Без обзира на стаж од 18 месеци успешног дојења паника ме опет савладава. Бебац и овај пут лепо напредује али није пасионирани сисавац попут претходника, па је добио “само” 1,3 кг. за први и 1 кг. за други месец. Са непуна четири месеца почиње да одбија да сиса у будном стању. Чим га положим у наручје, на груди, поћиње хистерично да вришти и плаче. Није имао упалу увета, запушен нос, нити било шта слично али је имао појачано лучење пљувачке, што је углавном знак да ће “ускоро” зуби. То ускоро може да се отегне на месеце! За кратко време мој живот се претворио у хаос. Нисам могла нигде да идем и ништа да радим већ само да чекам кад ће да заспи па да се у одређеном тренутку пришуњам да га подојим али и не пробудим! А како се време будности повећавало нисам могла ни по 5 сати да га нагнам да сиса. Наравно следи круг измузавања па нуђења на флашицу, он наравно ни у лудилу нежели то да прихвати. Пошто ни цуцле нисам никад давала деци, никакву флашицу нисмо такође користили. У паници да ми се млеко не смањи јер у току дана ређе сиса, почињем да се измузавам и храним га на кашичицу скоро три месеца!!! Имала сам Авентову пумпицу али за чудо моја ручна техника је била знатно бржа и боља. За све то време нема доктора, специјалисте, интернета, књига и замало баба врачара, које нисмо консултовали. Сви нас гледају бело, није им јасно о чему причамо. Нису никад чули да беба одбија да сиса у будном стању док супер сиса док спава и по целу ноћ. Наравно, беба лепа, напредна, добија више него довољно на килажи. Али се храни на кашичицу?! Мој цео дан се сводио на измузавање и храњење по пола сата. А где је старије дете, муж, кућа, обавезе? Никакву помоћ у виду маме, свекрве, сестре, немамо. Сами ко лудаци. Поред свег тог лудила, циклус се опет као сат вратио у 6. месецу а бебац такође одбија да сиса тих дан-два, због промене укуса и мириса млека. Па, овај пут пошто се измузавам знам тачно у милилитар колико је попио, односно колико имам млека. На нету у “стручним” текстовима и по форумима жене причају о мени тада незамисливим количинама млека. На пример, беби је потребно или већ пије у петом месецу 200 мл. наравно формуле по оброку, док мој бебац не може да попије ни 150 мл. мог млека. Са првим дететом нисам се измузавала ни хранила га додатним млеком да би знала колико пије и колико имам млека по дојци. Само сам пратила његове потребе и његово напредовање. Сада ме и педијатрица гледа са неверицом кад јој кажем да дете не може да попије више од 180 мл. мог млека ни за живу главу. Такође мислим да ни немам више по оброку. То је сад већ пет пуних, шести месец, добио је 800 гр; сасвим у реду за тај узраст. Докторици ништа није јасно. Зна колико је потребно адаптираног млека по оброку али схвата да то није исто и са мајчиним млеком. Каже, можда имаш масно и јако млеко као фока, па му је довољно и мање него кад би пио формулу. Жалосно и чудно. Знају све о адаптираном млеку а о мајчином не. Па онда кад се бројке и милилитража за мајчино млеко не подудара са формулом проглашавају да наше није довољно?! Све у свему, са избијањем горњих јединица и нормално сисање се успоставило. Сада знам да није желео и могао да сиса тих пар месеци због претеране преосетљивости на бол и непријатности у деснима због избијања зубића. Није ми жао што сам га хранила као лудача на кашичицу својим млеком. Да сам тада била потпуно луда од умора, стреса, неразумевања ситуације, признајем. Али то је био мој избор. Изнад свега сам желела да сачувам млеко и да га дојим бар годину дана. Дојила сам и њега 18 месеци без проблема 🙂
Ви то можете и не дајте да вас други убеде у супротно, ваша деца и ви то заслужујете!!! Срећно!!!

Извор: icbmother.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама