Pre više od jedne decenije Izdavačka kuća „Eduka“ pokrenula je specijalizovanu biblioteku „Pedagoška raskršća“ sa namerom da objavljuje najnovija dela iz oblasti filozofije obrazovanja i primenjene pedagogije – kako bi time doprinela „bržem dotoku i primeni novih pedagoških ideja, a time i daljem podizanju kvaliteta našeg obrazovanja“. Biblioteka broji na desetine naslova i do sada je već našla put do mnogih nastavnika, pedagoga, psihologa, terapeuta i drugih stručnjaka koji su na ovaj ili onaj način uključeni u naš obrazovni sistem, ili se za tu važnu temu interesuju. Među njima su i roditelji koji tragaju za rešenjima u svom odgovornom odnosu prema odgajanju i vaspitavanju dece.
Nedavno je objavljena još jedna knjiga iz oblasti primenjene pedagogije, višestruko korisna svima koji se interesuju za obrazovanje i vaspitanje, a pogotovo onima koji su neposredno aktivni u nastavi. Ponašanje u školi Stivena Bejkera ne samo da aktualizuje problemsko pitanje staro verovatno koliko i sama škola – nego daje potpuno jasne i nedvosmislene smernice za ponašanje nastavnika u najneprijatnijim i najnepoželjnijim situacijama u kojima se u radu sa decom može naći i (ne) snaći.
U svoju knjigu o ponašanju, prevedenu na mnoge jezike, Bejker je, pre svega, uneo konkretna lična iskustva: iz vremena kada je sâm bio đak, sa svojih prvih časova dok je bio nastavnik pripravnik i tokom sedamnaestogodišnjeg rada u nastavi, preko učešća u rukovođenju školom, do držanja obuka i instrukcija zaposlenima u obrazovanju. U deset poglavlja, u okviru kojih se bavi veoma ozbiljnim temama u vezi sa ponašanjem učenika, ali i nastavnika u školi, uspeo je da živo, zanimljivo, neposredno, duhovito i ubedljivo, na primerima, prikaže i obrazloži najčešće probleme i nepoželjne situacije, i da korak po korak izloži postupke i rešenja.
Činjenice da je Stiven Bejker po vokaciji opredeljen za engleski jezik i književnost, i dramu (u mladosti je želeo da postane glumac!), i da je strastveno, odgovorno i energično prihvatio svoj poziv nastavnika – nesumnjivo su doprinele da pred sobom imamo nesvakidašnje dragocenu knjigu za sve one koji tek počinju da rade u školi, ali i za sve one sa više iskustva, namerne da se neprestano usavršavaju.
Odlomci iz prvog poglavlja knjige Ponašanje u školi Stivena Bejkera svakako podstiču na razmišljanje i preispitivanje.
*
Prvo pitanje koje treba da postavite sebi glasi: Koja su moja uverenja u vezi sa decom i njihovim ponašanjem? Način na koji će se vaši časovi odvijati u velikoj meri zavisi od toga kako vi sami postupate – a to opet zavisi od vašeg načina razmišljanja.
*
Mnogi nastavnici srednjih škola priznaju da su izabrali nastavu jer nisu znali šta drugo da rade sa svojom diplomom – i u tome nema sramote. Ali nastava je izuzetno zahtevan posao, i zato će vam trebati osećaj misije koji vas održava; viša svrha koja prevazilazi puko prenošenje činjenica mladim umovima.
Možda mislite da je ovo očigledno, ali upoznao sam mnoge nastavnike koji su izgubili taj osećaj misije. Prizemljeni radnim opterećenjem, nemilosrdnim školskim
rasporedom i pritiskom na rezultate, završili su samo prolazeći kroz nedelju, dan po dan, čas po čas. Držite se svog idealizma po svaku cenu – on će vas održati.
*
Novi nastavnici često doživljavaju iskustva koja na njih deluju kao hladan tuš. Možete ući u učionicu sa entuzijazmom, ponosno noseći svoj „dragoceni dar” – bilo da je to Mocart, matematika ili moderni jezici – i onda naići na zid apatije. Možda ćete se osećati ljuto, povređeno, pa čak i pomalo nesigurno: Da li ste pogrešili što ste život posvetili temi koja ove mlade ostavlja tako tvrdoglavo ravnodušnim?
Neki nastavnici nikada ne prebole taj osećaj odbacivanja. Prihvatanje da ste tu da obrazujete osobu, a ne samo da predajete svoj predmet, od vitalnog je značaja.
*
Za neke nastavnike, deca su samo „mali problemi” kojima treba upravljati. Ali takav stav ih sprečava da se istinski povežu sa decom i uživaju u njihovom društvu. Ako možete da shvatite da i ti mladi ljudi imaju validan pogled na svet, već ste ispred igre.
Ne možete kontrolisati sve što se dešavalo u životu vaših učenika, njihove porodice ili prethodna iskustva sa predmetom koji pokušavate da predajete – ali svi ti faktori utiču na njihovu spremnost da se angažuju. Strast prema španskom jeziku je divna stvar, ali šta ako vaši učenici ne pokazuju ni trunku interesovanja za jezike? Odakle početi? Koliko empatije možete pronaći za one koji odbacuju sve što volite?
Veliki nastavnici pronalaze zajednički jezik sa učenicima jer znaju da su pre svega edukatori, a sadržaj predmeta dolazi tek potom. Kao što Mark Finis voli da kaže: „Povežite se pre sadržaja.”
Još jedan izazov za vaše samopouzdanje jeste dečji mozak u razvoju. Tinejdžeri su po prirodi dizajnirani da frustriraju odrasle. Žude za rizikom, izbegavaju odgovornost. Sve što vi smatrate vrednim, njima može izgledati besmisleno; sve čime su opsednuti, nama se čini trivijalno. To može stvoriti nedostatak poštovanja koji uništava svaku priliku za vezu. Moramo biti velikodušni, ostaviti ego pred vratima i upoznati decu tamo gde sada jesu, a ne tamo gde bismo želeli da budu.
*
Zbornica može predstavljati dva sveta. Može biti oaza ideja i uzajamne podrške – ili mračan, otrovan bunar. Đavo, kažu, ima najbolje melodije kada je u pitanju zbornica. Svi vole da se žale, a ponekad jedan ili dvoje kolega preplave sve negativnošću. Čuo sam kako učenici bivaju razvrstani u „dobru” i „lošu“ decu: dobra deca trpe dosadne lekcije bez prigovora; loša deca – pa, po mišljenju nekih, „prava muka”.
Po mom iskustvu, ta „loša” deca često dolaze iz domova sa problemima pismenosti, razbijenim porodicama, lošim stanovanjem, zlostavljanjem, traumama iz detinjstva i beskonačnim drugim problemima. Obeležavanje karakteristikom „loša” pojednostavljeno je i pogrešno. Nastavnici koji izgube iz vida širu sliku i osećaj misije samo pogoršavaju problem. Naš posao je da vidimo potencijal u svakom detetu – ne da ih otpišemo pre nego što počnu.
Budite oprezni prema cinicima u zbornici koji vas mogu namamiti u mrežu očaja. Kao što je Haim Ginot rekao u svojoj knjizi Učitelj i dete:
„Došao sam do zastrašujućeg zaključka: ja sam odlučujući element u učionici. Moj lični pristup stvara klimu. Moje svakodnevno raspoloženje stvara klimu. Kao učitelj, posedujem ogromnu moć da učinim život deteta jadnim ili radosnim. Mogu biti oruđe mučenja ili instrument inspiracije. Mogu ponižavati ili humorom izlečiti. U svim situacijama, moj odgovor odlučuje hoće li kriza eskalirati ili se smiriti, hoće li dete biti humanizovano ili dehumanizovano.”
Vaš posao je da pomognete mladima da izgrade svoju budućnost, da ostvare svoj potencijal. Možda ste prva odrasla osoba kojoj dete zaista veruje i oslanja se na nju. Kakva odgovornost!
*
Vi ste odgovorni za ponašanje na svojim časovima. Da, upravo tako. Kada govorimo o „lošem ponašanju” u učionici, zapravo mislimo na učenike koji nisu uključeni u učenje. A vi ste odgovorni za njihovo uključivanje, ergo – vi ste odgovorni i za njihovo ponašanje. Ova tvrdnja ponekad šokira nastavnike. „Kako možete da me krivite za ono što Keri-Džo, Dilan i Džejk rade?”, viču, ali, u stvari, to je oslobađajuća misao. Da je ponašanje isključivo odgovornost učenika, bili biste nemoćni, ali niste. Vaši učenici mogu doneti vreme, ali vi stvarate klimu. Možda će upasti u učionicu nakon svađe u dvorištu za vreme odmora, ali vi stvarate prostor u koji će upasti. Sa jasnim rutinama, eksplicitno pozitivnim očekivanjima i iskrenom dobrodošlicom, možete učiniti stvari boljim. Možete stvoriti atmosferu koja poboljšava ponašanje mnogih i čini pojedinačne ispade mnogo lakšim za rešavanje.
*
Njihovo ponašanje zavisi od osećanja, jasnoće očekivanja i utemeljenosti rutina. Neprikladno ponašanje signalizira nezadovoljene potrebe. „Scenario noćne more” u učionici šalje poruke kao što su:
- Ne poznajemo vas, pa vam ne verujemo.
- Imali smo godine zanemarivanja, želimo osvetu.
- Izgleda kao da ne želite da budete ovde, pa ćemo vam dati razlog da se osećate loše.
- Rutine nisu postavljene, pa ih ne pratimo.
- Lekcija je dosadna ili nebitna.
- Lekcija je preteška – odustajemo.
- Lekcija je previše laka – osećamo se nepoštovano.
- Rečeno nam je da smo „loša deca” – pa se tako i ponašamo.
Većina ovih faktora je pod vašom kontrolom. Ne možete promeniti prošlost, ali ono što se događa sada jeste vaš posao. Kap po kap, nedelju po nedelju, možete napraviti pomak.
Jedan od najboljih saveta koji sam ikada dobio došao je od mog mentora Džona Atkinsona sredinom osamdesetih: „Rad sa mladim ljudima je privilegija. Cena koju plaćate za tu privilegiju su neka veoma uznemirujuća iskustva.”
Pristup koji imamo mladim umovima – naša sposobnost da oblikujemo budućnost – retka je i dragocena stvar. Naši časovi moraju da pokazuju da uživamo u toj privilegiji. Dakle, ako želite da znate šta funkcioniše sa „teškim” odeljenjima, šta ruši betonske zidove koje neki mladi ljudi podižu oko sebe, odgovor je ovaj: pokažite im koliko uživate u privilegiji da budete s njima.
Autor: dr Jelena Žurić, urednica IK ”Eduka”