Moje ime je Ivano.Ja se ne zovem Ivano.Ja nosim ime koje glasi:Ivano. Shvatam sve doslovno tako da kad me pitate kako se zoveš, neću vas razumeti,ali ako me upitate kako je tvoje ime reći ću ga. Moje ime je Ivano. Imam 7 g. i visokofunkcionalni autizam.
Mama mi svaki dan kaže da sam njen poseban anđeo. I da je ponosna i sretna što me ima i što sam takav kakav jesam jer sam njoj savršen. Ona kaže od glave do pete pa me onda golica.To mi je baš fora.
Mami kažem da je volim najviše na svetu.
Nju i tatu. Pomalo mi postaje jasan taj osećaj.Ali samo kad kažem njima.Ne razumem kad me pitaju što najviše voliš da jedeš…To ne znam.Možda se nisam samo još odlučio.
Zašto sam poseban? Mene zanimaju drugačije stvari nego moje vršnjake.
Volim liftove. Impresionira me unutrašnjost lifta. Koliko vas je primetilo da postoji jedna stvar koja liči na kvačicu u vratima lifta? Mislim da je glavna karika u zatvaranju vrata. Pa kad vidite koliko silnih delova taj lift pokreće…a mi mislimo samo gumb i struja. Impresioniraju me lampe i žarulje.
Impresionira me žica.
Ne mogu vam objasniti što vidim u tome. Možda jednog dana uspem pa ćete biti ponosni na mene. Impresioniraju me stvari koje vi ne vidite ili su vam bez veze.
Ne poznajem osećaje ljubomore i zlobe.
Želim pomoći koliko mogu i znam i razumem.
Puno sam toga naučio do sada.
Naučio sam s mamom brojati do 100. Pa unazad. Pa se igramo naizmence brojanja,ona pa ja.
Obožavam slova.Volim da čitam i pišem .Volim muziku, pesmu i ples.
Čak mogu i čitati polako.
Muči me taj čovek jer ga crtam golog, a ne sa odećom…Umesto dugmića na odeći nacrtam mu cicke i pupak.
Učim poređenje…Veliko-malo,dugačko-kratko,visoko-nisko,toplo-hladno…
Vi to učite usput, ali ja se moram malo više potruditi.
Volim se družiti…ali vas ne razumem ponekad. Ne znam što da vas upitam posle. Zdravo,a kako se ti zoveš? Često ću vam odgovoriti ne i neću, ali shvatite me,ne znam što očekujete pa se branim.Teško mi je u mome telu.Sve mi je preglasno, presvietlo, prebrzo…
Moram često skakati po pilates lopti i trčkarati da sve podražaje spolja mogu procesuirati. Ali i vi frčete kosu i lupkate prstima i tresete nogama kad sedite…Grizete nokte, jel tako?
Ne ljutite se ako vrisnem a najčešće počnem plakati.Tada me je nešto jako uznemirilo. Naučiću i to da kontrolišem. Moja mama kaže kad plačem da imam pravo da budem tužan i da mogu to da pokažem. Ne volim da vidim kad drugi plaču jer ne znam kako da im pomognem. Najčešće zato plačem. Kažem kad sam tužan i kad trebam pomoć i utehu.
Tako mi fali još tog jezika…Da se napričam s vama.Puno mi toga fali.Da kažem to mi je lepo, to mi je smešno, to mi je bezveze….
Ali trudim se. Uporan sam. Ne odustajem.
Moj je put strmiji i teži od mojih vršnjaka. Ali penjem se rukama i nogama.
Imajte razumevanja.
Nisam čudan.Nisam „retardiran“.Nisam neko ko će praviti probleme. Nisam normalan. No što je to normalno? Jeste li vi normalni? Ja znam pokazati kad se ne osećam dobro i kada mi je dosta. Znate li vi?
Ja sam poseban. Ja sam drugačiji.To nas čini različitima.
Moj mozak je drugačiji ali je i dalje prekrasan.
Dozvolite mi da budem to što jesam,da budem svoj i da vas učinim ponosnima.
Upoznajte me.Mogu biti i vaš poseban prijatelj.
Ivano
Suzana Rešetar
Izvor: udrugasjena.wixsite.com