Ima već deset godina otkako sam mama. I malo više od deset otkako moj muž i ja nismo otputovali sami. NIGDE. Ni na vikend. Ne pišem o tome da bih se hvalila, ni da bih se žalila. Pišem jer mi je već pomalo dosadilo da me ljudi koji biraju drugačije uveravaju kako bi baš trebalo da sledimo njihov primer i kako putovanja bez dece čuvaju brak. Jer to nije tačno. Stvarno nije.
Brak se čuva na milion načina, a putovanja bez dece u tome učestvuju u promilima. Brak se čuva tako što odvojite deset minuta svakog dana da podelite jedno s drugim dnevne stvari. Tako što delite kućne poslove i obaveze oko dece, tako što ne zaboravite da pozdravite jedno drugo kad negde krećete, tako što se još uvek šalite na račun onog drugog, a da to nije sarkazam i ljutnja. Brak se čuva i kad vas probudi miris kafe iako ste se veče pre toga posvađali. Putovanja bez dece ne mogu vam pomoći ako svega toga nema.
Ali, pre nego što me napadnete, ne zameram ja onima koji se odluče da odu bez dece na more ili na produženi vikend. Ja zameram onima koji su uvereni da je to ispravno za svakog od nas. Da je to nešto što bi svaki par trebalo da radi, ako ima tu mogućnost. Saveti tog tipa nisu dobrodošli onima kojima ih upućujete. Moj muž i ja, na primer, možemo da ostavimo decu kod babe i dede i da odemo negde. Možemo da im šaljemo fotografije sa bazena ili plaže dok su oni s bakom i dekom gde im je sigurno lepo i gde često odlaze kad mama i tata rade. Ali MI to ne želimo, baš kao što je nekom to u redu.
A sad dolazimo i do odgovora na pitanje – zašto? Jesmo li toliko neemancipovani? Jesmo li posesivni? Jesmo li vezali decu za sebe baš toliko da ne mogu bez nas ni tri dana, a već su veliki?
Pa ne, ništa od toga. Odgovor se krije u matematici. Vreme koje provedemo radeći i u kućnim poslovima, a oni u školi/na treningu/učeći oduzme nam većinu budnih sati tokom dana. Broj dana godišnjeg odmora koji imamo na raspolaganju nije veliki. Ne broji se u mesecima. A o broju godina koliko ih imamo da putujemo s decom, ne smem ni da mislim! Evo, na primer, naša ćerka ima punih 10. To znači da nam je ostalo još jedva neki baš mali dvocifren broj putovanja s njom, pod uslovom da nam to finansije dozvole. Znate li vi koliko je to (nama) malo, u odnosu na sve one godine koje ćemo putovati bez njih?!
I znate li, uopšte, koliko kratko traje taj period života kada su oni željni nas i putovanja s nama? I tu je matematika jednostavna. Od trenutka kada se rode, to je u proseku, možda, 16 godina. Samo toliko. Sve ostalo vreme svog života smo putovali i putovaćemo bez njih.
Mi biramo da tih 16 godina iskoristimo u potpunosti, svaki dan i svaki sat koji možemo. Za ovih 10 godina naš brak nije zbog toga pretrpeo ni najmanje podrhtavanje tla. Naprotiv, ojačao je. Kad posle napornog dana šetnje po nekom nepoznatom gradu deca zaspe čim glavom dodirnu jastuk, mi sabiramo uspomene i sve što ih je oduševilo. A nijedno putovanje na kom smo bili nismo završili bez njihovog pitanja „kad ćemo opet“.
Ali, ako vi birate da putujete bez dece, ako osećate da vam je to potrebno, ne obazirite se na one koji prevrću očima tvrdeći da ste sebični. Nemaju na to pravo. Ali isto tako ih ne uveravajte da je vaš način jedini ispravan. Jer niste u pravu.
Šta god da birate neka izbor bude vaš i ne namećite ga nikom drugom. I srećan put!