Има већ десет година откако сам мама. И мало више од десет откако мој муж и ја нисмо отпутовали сами. НИГДЕ. Ни на викенд. Не пишем о томе да бих се хвалила, ни да бих се жалила. Пишем јер ми је већ помало досадило да ме људи који бирају другачије уверавају како би баш требало да следимо њихов пример и како путовања без деце чувају брак. Јер то није тачно. Стварно није.
Брак се чува на милион начина, а путовања без деце у томе учествују у промилима. Брак се чува тако што одвојите десет минута сваког дана да поделите једно с другим дневне ствари. Тако што делите кућне послове и обавезе око деце, тако што не заборавите да поздравите једно друго кад негде крећете, тако што се још увек шалите на рачун оног другог, а да то није сарказам и љутња. Брак се чува и кад вас пробуди мирис кафе иако сте се вече пре тога посвађали. Путовања без деце не могу вам помоћи ако свега тога нема.
Али, пре него што ме нападнете, не замерам ја онима који се одлуче да оду без деце на море или на продужени викенд. Ја замерам онима који су уверени да је то исправно за сваког од нас. Да је то нешто што би сваки пар требало да ради, ако има ту могућност. Савети тог типа нису добродошли онима којима их упућујете. Мој муж и ја, на пример, можемо да оставимо децу код бабе и деде и да одемо негде. Можемо да им шаљемо фотографије са базена или плаже док су они с баком и деком где им је сигурно лепо и где често одлазе кад мама и тата раде. Али МИ то не желимо, баш као што је неком то у реду.
А сад долазимо и до одговора на питање – зашто? Јесмо ли толико нееманциповани? Јесмо ли посесивни? Јесмо ли везали децу за себе баш толико да не могу без нас ни три дана, а већ су велики?
Па не, ништа од тога. Одговор се крије у математици. Време које проведемо радећи и у кућним пословима, а они у школи/на тренингу/учећи одузме нам већину будних сати током дана. Број дана годишњег одмора који имамо на располагању није велики. Не броји се у месецима. А о броју година колико их имамо да путујемо с децом, не смем ни да мислим! Ево, на пример, наша ћерка има пуних 10. То значи да нам је остало још једва неки баш мали двоцифрен број путовања с њом, под условом да нам то финансије дозволе. Знате ли ви колико је то (нама) мало, у односу на све оне године које ћемо путовати без њих?!
И знате ли, уопште, колико кратко траје тај период живота када су они жељни нас и путовања с нама? И ту је математика једноставна. Од тренутка када се роде, то је у просеку, можда, 16 година. Само толико. Све остало време свог живота смо путовали и путоваћемо без њих.
Ми бирамо да тих 16 година искористимо у потпуности, сваки дан и сваки сат који можемо. За ових 10 година наш брак није због тога претрпео ни најмање подрхтавање тла. Напротив, ојачао је. Кад после напорног дана шетње по неком непознатом граду деца заспе чим главом додирну јастук, ми сабирамо успомене и све што их је одушевило. А ниједно путовање на ком смо били нисмо завршили без њиховог питања „кад ћемо опет“.
Али, ако ви бирате да путујете без деце, ако осећате да вам је то потребно, не обазирите се на оне који преврћу очима тврдећи да сте себични. Немају на то право. Али исто тако их не уверавајте да је ваш начин једини исправан. Јер нисте у праву.
Шта год да бирате нека избор буде ваш и не намећите га ником другом. И срећан пут!