Пар пута сам писала о свом мужу, просветару, јелте, то су они што раде у школама, који треба да образују децу, које ботови власти садашње називају багром која није заслужила да им васпитава децу.
Да разјаснимо одмах, за оне који су побркали лончиће, децу васпитавају родитељи, од како се роде. Просветари их образују.
Да се разумемо да у просвети, као и у свим другим секторима, фелама, заједницама, има и оваквих и онаквих. И оних који воле свој посао и којима је то једини посао а и оних које боли уво за тај посао јер им он само служи да набију стаж и имају здравствену заштиту.
Да се разумемо и да је просвета политизована до крајњих граница, што никако није смело да се деси.
Него, мој муж… Није што је мој, али он вам је један од оних који воле свој посао. Да поновим, он је од оних који моле децу да уче, чији број телефона имају сва деца и њихови родитељи који га зову, зором, ноћу, кад год имају проблем и кад су слободни. Кога родитељи морају да позову и јаве да дете неће доћи у школу јер је болесно, или из било ког другог разлога, научио их, јер ако не позову они, зове он да пита зашто дете није било у школи. Он је онај који кад дође с посла сатима распреда са колегама како да помогну неком детету које има проблем са учењем, у породици, са друштвом…
Мој муж је просветар са великим П. И неколико његових колега. И неки људи које познајем.
Мој муж и његова школа не учествују у овом штрајку. Прате. Пратим.
Мој муж и ја делимо проблем егзистенције са хиљаде људи у овој земљи без обзира где и шта раде.
Мој муж и ја смо жртве тешких Вучићевих реформи. Као и хиљаде.
Мој муж ће, „ако Влада Србије исплати оно што просветари траже, бити директно крив јер онда више нема аранжмана са Међународним монетарним фондом.”
И мој муж, поред свих проблема које има као просветар, човек који живи у Србији, сад мора да размишља како то изгледа кад Вучић ујутру устане, обује ципеле и крене да воли и спасава Србију.
И тако јутрос седимо, пијемо кафу, гледамо како пупи дрвеће а ми венемо, и разговарамо о тим Вучићевим ципелама.
Искрено, менe баш брига како је Вучићу у његовим ципелама јер је хтео да прецркне да их обује. Сад нека их носи, нека игра у колу у које се ухватио, уопште нећу да замишљам како му је, да л’ се задихао, колико кругова још треба да обрне, ко је у том колу коловођа а ко кец који врти марамчетом – за бо ле ме! То му је посао. Тражио си – играј! Само немој много да ми дижеш прашину.
Апел блогерке:
Друже Вучићу, ај’ Ви покушајте да се ставите у ципеле мог мужа. И да обрнете један месец. Само један.
Сваког месеца, мој муж прими два пута око 20.000 динара. Горе, доле хиљаду динара, не можемо баш да провалимо колико му банка и за шта узима. Питасмо, питасмо и одустадосмо пошто у банкама говоре неразумљивим језиком.
Елем, сваког месеца ми платимо:
Инфостан – 9.700 динара
Струју – 2.800 динара
Одржавање – 610 динара
Кабловску и интернет – 2.990 динара
Фиксни телефон, просечно – 2.000 динара
Два мобилна телефона – 3.000 динара
Кредит – 13.000
Укупно – 34.100.
Од оних четрдесетак хиљада, остане нам око 6.000 да једемо, пијемо, перемо се и облачимо, културно се уздижемо, позивамо хуманитарне бројеве, уделимо неком просјаку, понашамо се нормално док чекамо 2016. годину, Бољи живот, шта год да чекамо, ко би више похватао шта се чека у овој земљи.
Искрено, ни ових 6.000 не остане, оде на неки чек или на камате за кредитне картице.
Ми живимо на кредитне картице, вересију код бога, и појма немамо колико ћемо још издржати.
Дакле, друже Вучићу, можете ли Ви да се замислите у мађионичарским ципелама мог мужа? За своје нећу да питам, врат бисте скршили, ем имају штикле, ем на њима сваки дан морам да поставим доручак, ручак, вечеру и лепо расположење да бисмо некако преживели и остали нормални.
У тим истим ципелама сам пре неки дан отворила опомену пред сечење струје због дуга од 5.400.
Кад ћете ви тамо, којима није лако док ми ладимо јаја, да напуните тај буџет и своје гузице, да се изујемо коначно?
И да свако обује своје ципеле.
Нове, ако је икако могуће.
Нота бене: Мој муж има две дипломе из две високошколске београдске установе.
Извор: mahlat.rs