Par puta sam pisala o svom mužu, prosvetaru, jelte, to su oni što rade u školama, koji treba da obrazuju decu, koje botovi vlasti sadašnje nazivaju bagrom koja nije zaslužila da im vaspitava decu.
Da razjasnimo odmah, za one koji su pobrkali lončiće, decu vaspitavaju roditelji, od kako se rode. Prosvetari ih obrazuju.
Da se razumemo da u prosveti, kao i u svim drugim sektorima, felama, zajednicama, ima i ovakvih i onakvih. I onih koji vole svoj posao i kojima je to jedini posao a i onih koje boli uvo za taj posao jer im on samo služi da nabiju staž i imaju zdravstvenu zaštitu.
Da se razumemo i da je prosveta politizovana do krajnjih granica, što nikako nije smelo da se desi.
Nego, moj muž… Nije što je moj, ali on vam je jedan od onih koji vole svoj posao. Da ponovim, on je od onih koji mole decu da uče, čiji broj telefona imaju sva deca i njihovi roditelji koji ga zovu, zorom, noću, kad god imaju problem i kad su slobodni. Koga roditelji moraju da pozovu i jave da dete neće doći u školu jer je bolesno, ili iz bilo kog drugog razloga, naučio ih, jer ako ne pozovu oni, zove on da pita zašto dete nije bilo u školi. On je onaj koji kad dođe s posla satima raspreda sa kolegama kako da pomognu nekom detetu koje ima problem sa učenjem, u porodici, sa društvom…
Moj muž je prosvetar sa velikim P. I nekoliko njegovih kolega. I neki ljudi koje poznajem.
Moj muž i njegova škola ne učestvuju u ovom štrajku. Prate. Pratim.
Moj muž i ja delimo problem egzistencije sa hiljade ljudi u ovoj zemlji bez obzira gde i šta rade.
Moj muž i ja smo žrtve teških Vučićevih reformi. Kao i hiljade.
Moj muž će, „ako Vlada Srbije isplati ono što prosvetari traže, biti direktno kriv jer onda više nema aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom.”
I moj muž, pored svih problema koje ima kao prosvetar, čovek koji živi u Srbiji, sad mora da razmišlja kako to izgleda kad Vučić ujutru ustane, obuje cipele i krene da voli i spasava Srbiju.
I tako jutros sedimo, pijemo kafu, gledamo kako pupi drveće a mi venemo, i razgovaramo o tim Vučićevim cipelama.
Iskreno, mene baš briga kako je Vučiću u njegovim cipelama jer je hteo da precrkne da ih obuje. Sad neka ih nosi, neka igra u kolu u koje se uhvatio, uopšte neću da zamišljam kako mu je, da l’ se zadihao, koliko krugova još treba da obrne, ko je u tom kolu kolovođa a ko kec koji vrti maramčetom – za bo le me! To mu je posao. Tražio si – igraj! Samo nemoj mnogo da mi dižeš prašinu.
Apel blogerke:
Druže Vučiću, aj’ Vi pokušajte da se stavite u cipele mog muža. I da obrnete jedan mesec. Samo jedan.
Svakog meseca, moj muž primi dva puta oko 20.000 dinara. Gore, dole hiljadu dinara, ne možemo baš da provalimo koliko mu banka i za šta uzima. Pitasmo, pitasmo i odustadosmo pošto u bankama govore nerazumljivim jezikom.
Elem, svakog meseca mi platimo:
Infostan – 9.700 dinara
Struju – 2.800 dinara
Održavanje – 610 dinara
Kablovsku i internet – 2.990 dinara
Fiksni telefon, prosečno – 2.000 dinara
Dva mobilna telefona – 3.000 dinara
Kredit – 13.000
Ukupno – 34.100.
Od onih četrdesetak hiljada, ostane nam oko 6.000 da jedemo, pijemo, peremo se i oblačimo, kulturno se uzdižemo, pozivamo humanitarne brojeve, udelimo nekom prosjaku, ponašamo se normalno dok čekamo 2016. godinu, Bolji život, šta god da čekamo, ko bi više pohvatao šta se čeka u ovoj zemlji.
Iskreno, ni ovih 6.000 ne ostane, ode na neki ček ili na kamate za kreditne kartice.
Mi živimo na kreditne kartice, veresiju kod boga, i pojma nemamo koliko ćemo još izdržati.
Dakle, druže Vučiću, možete li Vi da se zamislite u mađioničarskim cipelama mog muža? Za svoje neću da pitam, vrat biste skršili, em imaju štikle, em na njima svaki dan moram da postavim doručak, ručak, večeru i lepo raspoloženje da bismo nekako preživeli i ostali normalni.
U tim istim cipelama sam pre neki dan otvorila opomenu pred sečenje struje zbog duga od 5.400.
Kad ćete vi tamo, kojima nije lako dok mi ladimo jaja, da napunite taj budžet i svoje guzice, da se izujemo konačno?
I da svako obuje svoje cipele.
Nove, ako je ikako moguće.
Nota bene: Moj muž ima dve diplome iz dve visokoškolske beogradske ustanove.
Izvor: mahlat.rs