Моја деца знају шта је родољубље. Она га не певају. Не туку се по трибинама у име његово. Не заричу се. Она га живе.
Зато што ми учимо како је домовина знање и лепо васпитање. Зато се јавимо сваком на улици и не сејемо ђубре око себе. Ни материјално, ни вербално.
Ми учимо да је домовина и лепота и голгота. Зато се одричемо у име вишег циља. Расклапамо кавез да направимо ливаду.
За нас су светли гробови свуда. Једнако су нам битни и Лука Лазаревић, и Драга Љочић, и Станислав Винавер, и Цицварићи. Јер домовини свако даје најбољи део себе.
Моја деца иду по земљи у којој су пашчад пуштена, а камење свезано, али за каменом не посежу. Они нападају истином. А бране се чашћу.
Моја деца су ђикала у лажигаћама. Храњена су постом, гаткама и успаванкама. Зато гнев по целе ноћи до облака пали. Изабрали су живот. А не имитацију.
Моји ђаци су слушали Молитву заспалом господу: „И дан и ноћ бежећи за својим осиротелим народом, од места до места“…па су били тужни. Сачекали су крај песме: „И тако ридање на ридање прилажемо и ниоткуда помоћи“…па су били бесни. Јер докле плакати. Они више не беже, већ иду у сусрет.
Моји ђаци немају завет. Они су написали едикт. Зато што је завет појединачна обавеза, а едикт право за све.
Моји ђаци су из Мачве. Они знају да домаћин не да на земљу, а хајдук на себе. Наша Мачва лежи на води, бистро је и око нас и испод нас. Ми возимо труле тракторе, али гледамо у ведро небо. Без сунца не можемо. Са земље нећемо.
Ми смо из града са три ордена. Крштени смо у цркви којој је после рата остало пола звоника. Научили смо се маршу трчећи до Јарка. Ми се не копчамо на леђа. Нама ту расту крила. Остао нам заметак.
Моја деца данас раде тест за који сам их припремала деценијама. Све што смо учили, било је намењено слободи. Вежбали смо да отворимо очи. Да проговоримо и високо дигнемо главу. Да не гледамо у муљ. Свет нам је компас. У срцу ритам. У руци пламен. На глави зрак.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца